НИНИНЕ МУСТРЕ Разлучивање  

Та опасност праћена је као и свака опасност великом дозом страха који нас обузима када смо несигурни у своје изборе и када препуштамо другима да одлучују уместо нас. На сваки наговештај могућности да смо били заведени, изманипулисани и преварени, реагујемо са још више страха који често прелази у агресију, потпуно слуђени невероватним обртима ситуација које су нам сасвим измакле контроли. Привидој контроли, јер ми у ствари врло мало контроле над својим  животима имамо. Имамо контролу једино над својим мислима и осећањима, под условом да то свакодневно вежбамо.

Једна наша дивна и тако корисна реч ми се ових дана врзма по глави: разлучити. Разлучити значи одвојити, раздвојити, а такође и препознати. Она као и многе наше старе, неискварене речи крије у себи објашњење како да што лакше препознамо шта је шта, у овом случају шта је истина, а шта је лаж, шта је искрена намера, а шта манипулација. У себи ова реч садржи „луч“, а луч је стари израз који означава светлост. Светлост нам помаже да распознамо истину. Разлучити, значи уз помоћ светлости неку ситуацију осветлити, разоткрити и онда тако осветљену видети као оно што јесте, а не нагађати шта се налази скривено у мраку. Ваља имати у виду да то не значи да узмемо неку светиљку или рефлектор, па уперимо у жељену дестинацију. То светло о којем овде говорим је оно наше унутрашње светло, које негујемо својим светлим мислима о животу који живимо; светлост која избија из сваке поре сваког изворног људског бића које је у себи сачувало основне људске вредности, такозване врлине душе. Такво светло, када га уперимо у било коју животну ситуацију у којој се нађемо, истог ће трена да обасја истином све оно што желимо да видимо и појавиће се права слика, огољена од лажи и манипулација и показаће се чиста, сува, јасна истина. У почетку је та огољена истина болна зато што је наш его повређен јер је преварен, али прихватањем те ситуације као прилике за учење, напредовање и еволуирање, бол ће да исчезне, а остаће искуство које ће помоћи да сваку следећу ситуацију лакше и јасније разлучимо.

Када нешто не могу јасно да разлучим, онда прво то светло у себи потражим. Наштелујем своју фреквенцију на што више вредности, тако што прочистим мисли и осећања свесним дисањем, умирим свој ум и преиспитам своја осећања, и тек када постигнем блажени мир у себи, када истински осетим захвалност за живот који живим какав год да је у том тренутку, тек тада погледам ситуацију коју желим исправно да саледам. У том је тренутку моје светло најсветлије и најпродорније и нема те манипулације која ме може завести да скренем са пута истине. Тада је на снази разлучивање које ми чини једноставним свако следеће одлучивање.     

Нина Мартиновић Армбрустер