НИНИНЕ МУСТРЕ: Преживљавање
Свакодневно срећем велики број људи и то ми у великој мери помаже да боље разумем сва та различита понашања која ми често нису ни блиска ни пожељна.
Одавно сам научила да у покушају да разумем друге, ни случајно не полазим од себе („на њеном / његовом месту ја то никада не бих учинила”, јер знам да свако има различите услове и утицаје под којима се формирао и не размишља нити осећа баш онако како је то у мом случају.
У тој маси људи коју срећем видим да је већина оних који уместо да живе, само преживљавају. Из дана у дан понављају иста понашања и са тугом увиђају да се ствари у животу не мењају, или се мењају на горе.
Неки међу њима су пре више деценија поставили неке стандарде по којима живе, а који су им у одређеном тренутку помогли да преживе одређену тешку ситуацију као што је губитак неке блиске особе, губитак посла, здравља, љубавне или пријатељске везе, али то никада нису успели да превазиђу него понављају она понашања која су им у почетку помогла да некако прегурају огроман бол који су том приликом осећали.
Заледили су своја срца и од тада их никада више нису откравили, па ни са децом ни са супружницима, нити са било којом блиском особом више не могу да успоставе пун емотивни однос. Живе тако залеђени као неки полу-роботи обављајући своје „дужности” пажљиво и посвећено, али без икакве емоције, јер су то себи одавно забранили, како не би били поново повређени.
Једино што све више осећају је огорченост. А када прођу године, па и деценије, почињу да осећају терет те празнине и виде да је све што су до тада градили на климавим ногама и чини им се да свет почиње да се руши. Још је и добро ако осете да се руши, јер ће то можда и да их тргне да пожеле да се промене и да на тај начин промене и свет око себе.
Питају се зашто раније нису нешто предузели, неку књигу прочитали, неки семинар или терапију похађали и тај је моменат веома опасан, јер може да их одврати да предузму даље кораке ка својој унутрашњој промени. Међутим, ако тај тренутак превазиђу, имају шансу да направе муњевит преокрет и да најзад почну да живе уместо да преживљавају.
Када себе почнемо да мењамо, покрене се читав механизам по којем систем у којем живимо функционише и почиње све да се мења. Јер ми смо само једна карика у испреплетаним ланцима судбине коју проживљавамо. Зато је важно да донесемо одлуку да више не желимо само да преживљавамо, него кад смо већ добили овај живот, да га у пуној мери, са свешћу и радошћу живимо. Време је великих преокрета, а свако за себе одлучује хоће ли их преживети и најзад како доликује живети.
Нина Мартиновић Армбрустер
