НИНИНЕ МУСТРЕ Пешке, нема грешке
Пешачења дуго није било на листи мојих омиљених активности.
Разлози су били крајње практичне природе. Жуља ме торба која виси на рамену и сва се због ње искривим на једну страну. О потреби да натрпам у ташну колико год може да стане па је увек пуна којечега „неопходног“, говорићу једном, кад успем да за ту бесмислицу пронађем какво-такво објашњење. Било торба или ташна, увек ми је некако тешка, удара ме о бок или кук и увек ми смета док ходам. Ципеле такође умеју да ме жуљају, скоро све осим патика које не могу да носим баш у свакој прилици. Због тога се у главном одлучујем за ауто, или бицикл када то време дозвољава. Ипак, то се у последње време променило.
Када је дошло хладно време, почела сам да пешачим до посла и назад, за шта ми је потребно око пола сата у једном правцу, и то највише због неподношљиве ситуације са паркингом. Досадило ми је да кружим око жељене дестинације као мачка око вруће каше и да се на крају паркирам толико далеко да ми је скоро исто као и да сам дошла пешке. А да не говорим о оптерећености стрепњом да ли сам на време уплатила или продужила паркинг.
Некако истовремено сам сазнала за једну апликацију на телефону која мери удаљености и за сваки корак, неко од тамо наведених спонзора уплаћује динар у хуманитарне сврхе. То ми се јако допада. Волим када нешто што радим доноси вишеструку корист, овога пута мени здравље и бољу покретљивост, а болесним малишанима помоћ у превазилажењу здравствених тегоба. Тако да имам дупло добар осећај. Како ме је тај осећај понео, додала сам својој шетњи још један занимљив детаљ: снимила сам себе како говорим „лековите мотивације“ једног руског доктора Ситина, и сада са слушалицама у телефону, наравно довољно тихо да могу да пратим саобраћај око себе, слушам о поправљању сопственог здравља и расположења.
Док стигнем до жељене дестинације, уместо под стресом од саобраћајне гужве и махните потраге за паркингом, ја сам са осмехом на лицу, јер све време слушам неке лепе и позитивне поруке, што ми значајно подиже раположење и ствара добар осећај да је све у најбољем могућем реду. Потпуно сам уверена да на дуге стазе, то што себе меким и пријатним гласом уверавам да ми се здравље и опште стање организма поправљају, може да стварно допринесе благостању, а са друге стране, то ме поприлично изолује од атмосфере ужурбаности, нервозе, стреса и у већини случајева намргођених лица пролазника са којима се успут срећем.
Када сам мало боље проучила везу између здравља и пешачења, уверила сам се да је то најприродније, па тиме и најздравије кретање које нам је свима рођењем дато. Предлажем зато да сви мало више пешачимо и шетњу на разне начине „зачинимо“. Баш је згодно кад је нешто тако природно, а вишеструко је корисно.
Нина Мартиновић Армбрустер
