NININE MUSTRE Peške, nema greške
Pešačenja dugo nije bilo na listi mojih omiljenih aktivnosti.
Razlozi su bili krajnje praktične prirode. Žulja me torba koja visi na ramenu i sva se zbog nje iskrivim na jednu stranu. O potrebi da natrpam u tašnu koliko god može da stane pa je uvek puna koječega „neophodnog“, govoriću jednom, kad uspem da za tu besmislicu pronađem kakvo-takvo objašnjenje. Bilo torba ili tašna, uvek mi je nekako teška, udara me o bok ili kuk i uvek mi smeta dok hodam. Cipele takođe umeju da me žuljaju, skoro sve osim patika koje ne mogu da nosim baš u svakoj prilici. Zbog toga se u glavnom odlučujem za auto, ili bicikl kada to vreme dozvoljava. Ipak, to se u poslednje vreme promenilo.
Kada je došlo hladno vreme, počela sam da pešačim do posla i nazad, za šta mi je potrebno oko pola sata u jednom pravcu, i to najviše zbog nepodnošljive situacije sa parkingom. Dosadilo mi je da kružim oko željene destinacije kao mačka oko vruće kaše i da se na kraju parkiram toliko daleko da mi je skoro isto kao i da sam došla peške. A da ne govorim o opterećenosti strepnjom da li sam na vreme uplatila ili produžila parking.
Nekako istovremeno sam saznala za jednu aplikaciju na telefonu koja meri udaljenosti i za svaki korak, neko od tamo navedenih sponzora uplaćuje dinar u humanitarne svrhe. To mi se jako dopada. Volim kada nešto što radim donosi višestruku korist, ovoga puta meni zdravlje i bolju pokretljivost, a bolesnim mališanima pomoć u prevazilaženju zdravstvenih tegoba. Tako da imam duplo dobar osećaj. Kako me je taj osećaj poneo, dodala sam svojoj šetnji još jedan zanimljiv detalj: snimila sam sebe kako govorim „lekovite motivacije“ jednog ruskog doktora Sitina, i sada sa slušalicama u telefonu, naravno dovoljno tiho da mogu da pratim saobraćaj oko sebe, slušam o popravljanju sopstvenog zdravlja i raspoloženja.
Dok stignem do željene destinacije, umesto pod stresom od saobraćajne gužve i mahnite potrage za parkingom, ja sam sa osmehom na licu, jer sve vreme slušam neke lepe i pozitivne poruke, što mi značajno podiže rapoloženje i stvara dobar osećaj da je sve u najboljem mogućem redu. Potpuno sam uverena da na duge staze, to što sebe mekim i prijatnim glasom uveravam da mi se zdravlje i opšte stanje organizma popravljaju, može da stvarno doprinese blagostanju, a sa druge strane, to me poprilično izoluje od atmosfere užurbanosti, nervoze, stresa i u većini slučajeva namrgođenih lica prolaznika sa kojima se usput srećem.
Kada sam malo bolje proučila vezu između zdravlja i pešačenja, uverila sam se da je to najprirodnije, pa time i najzdravije kretanje koje nam je svima rođenjem dato. Predlažem zato da svi malo više pešačimo i šetnju na razne načine „začinimo“. Baš je zgodno kad je nešto tako prirodno, a višestruko je korisno.
Nina Martinović Armbruster
