НИНИНЕ МУСТРЕ: Кључање
Да, сва су ова лудила којима смо окружени најављивали у књигама које сам читала пре пар деценија.
Писало је да ће цвеће губити мирис и ево, ретко се пронађе ружа која мириши. Писало је да ће храна изгубити укус и ево, свака прерађена храна пуна је појачивача укуса, а оне слатке, миришљаве јабуке још само у напуштеним воћњацима могу да се пронађу. Рудолф Штајнер је још много раније писао да ће се људи одвајати од сопствене душе и претварати у неку врсту послушних био робота и ево, по улицама срећемо у главном баш такве.
Много тога је предвиђено и делује као да ту не можемо много да учинимо, а ипак потпуно сам уверена да се све то догађа са разлогом: да се тргнемо, пробудимо, освестимо и да се потрудимо себе да променимо. Ја се и даље саблазним када видим да се неко подсмева туђој муци, а виђам то на сваком кораку, чак и у ударним, најгледанијим емисијама. На променама својих особина вредно радим.
Свакодневно вежбам „Тибетанце” и додајем још понеку корисну вежбу, читам, учим едукујем се када год и где год могу, учим о својим емоцијама, бавим се дубоким самопосматрањем и вежбам да користим своје емоције да ми живот буде лепши, лакши и смисленији, а не да ми га емоције упропашћују зато што не умем њима да управљам.
И видим помаке у свом животу, заиста их видим. Прво што примећујем код себе јесте да ми се повећава капацитет за разумевање. Сада много боље разумем зашто се нешто догађа, чак иако су ми ти догађаји застрашујући. То што нешто разумем, не значи да и оправдавам. Никада нећу оправдавати насилнике, манипуланте, лажљивце, превртљивце и преваранте…
Има их још доста на тој листи, али схватили сте поенту. Али сада ипак разумем да нас је овакав начин живота у којем се велича материјално и слави технолошки напредак, а о духовном делу човековог бића готово да се и не говори, довео до стања у којем се не само наше друштво, него и цела планета налази.Наивна жаба којој су полако, неприметно загревали воду сада је већ скувана, јер вода је већ одавно прокључала.
И поред огромног броја зомбираних појединаца који полако али сигурно марширају ка сопственој пропасти постоји довољно оних који су спремни да сачувају своју људскост, да се побрину за своју душу, да је нахране лепотом, добротом, разумевањем и помагањем. Довољно нас је који умемо да употребимо снагу своје воље и да свакодневно малим, добрим делима стварамо нови свет у којем ћемо поново бити поносни што смо људи.
Нина Мартиновић Армбрустер
