Нинине мустре: Хоћу и ја

Он се игра добацивања фризбијем са једним одраслим чланом породице и прилично је успешан у томе, а она трчи од једног до другог, у покушајима да учествује у игри којој није дорасла. Брат је стрпљив, и сваких неколико бацања јој додаје фризби, а она уместо да га баци, трчи до оног другог и доноси му фризби. А онда наставља да трчи од једног до другог, све док поново не добије своју шансу.

Та ме је сцена вратила у детињство. Тада још није било фризбија, али је било разних игара. А моја је највећа жеља била је само да учествујем у онима које је мој старији брат организовао. Био је изузетно маштовит, а игре су често укључивале ризик од повреда што мене није спречавало да бесомучно трчим за њим и његовим другарима узвикујући: „Хоћу и ја!“ Тај мој узвик и данас је предмет шале у мом дому, али инспирација за ову причу лежи у нечем другом.

Упорност девојчице да учествује у игри, диван је подсетник како децу да нешто науче и да напредују, неуспех никада не спутава. Пошто не уме да баци фризби, она се снашла и фризби стиже до другог играча на њен начин. Мало је изменила правила игре, али циљ је постигнут, а што је најважније, она учествује, трчи, смеје се, узвикује речи одушевљења и бескрајно се радује.

Камо среће да се тако понашамо и када одрастемо. Како би то било лепо, да када видимо да нечему нисмо дорасли, пронађемо свој начин да ипак учествујемо, да вежбамо, да се трудимо и да учимо, све док не достигнемо потребну вештину или знање. Уместо тога, ми `се најчешће повлачимо. Одустајемо. Склањамо се у страну и остављамо простор незадовољству да нам испуњава биће и квари расположење. Одустајемо од жеље за учешћем у игри, најчешће из страха од неуспеха, из страха да ћемо бити исмејани и разочарани. Немамо воље да се изборимо за сопствени начин, за „помоћне точкиће“ док не савладамо све што је потребно за пун доживљај игре. Зашто нам је толико стало до тога шта ће други мислити о нашем начину игре? И како смо то заборавили да мишљење о нашем начину није исто што и мишљење о нама као особама?

Нема одговора. Има само одустајања које неминовно прати љутња, па затим и фрустрација, па тако једна игра, па друга, па трећа... Све до тренутка када изгубимо и жељу да учествујемо у ономе што делује као да му нисмо дорасли. А како ћемо ичему дорасти ако не пробамо, ако не вежбамо, ако се не бацимо у потрагу за сопственим начинима како да се укључимо? Уместо да вежбамо сопствено усавршавање, ми усавршавамо одустајање.

У животу често бирамо „игре“ у којима смо сигурни, у којима смо на „свом терену“ и где нема ризика од било каквог неуспеха. Али у таквим играма за нас нема ни напретка. „Хоћу и ја“ је моја мустра за напредак, за раст и развој. А радост девојчице са фризбијем у рукама, подсетила ме је на то да животну радост не доноси само тај успех на крају, него и само настојање да се до њега стигне.

Нина Мартиновић Армбрустер