Ninine mustre: Hoću i ja

On se igra dobacivanja frizbijem sa jednim odraslim članom porodice i prilično je uspešan u tome, a ona trči od jednog do drugog, u pokušajima da učestvuje u igri kojoj nije dorasla. Brat je strpljiv, i svakih nekoliko bacanja joj dodaje frizbi, a ona umesto da ga baci, trči do onog drugog i donosi mu frizbi. A onda nastavlja da trči od jednog do drugog, sve dok ponovo ne dobije svoju šansu.

Ta me je scena vratila u detinjstvo. Tada još nije bilo frizbija, ali je bilo raznih igara. A moja je najveća želja bila je samo da učestvujem u onima koje je moj stariji brat organizovao. Bio je izuzetno maštovit, a igre su često uključivale rizik od povreda što mene nije sprečavalo da besomučno trčim za njim i njegovim drugarima uzvikujući: „Hoću i ja!“ Taj moj uzvik i danas je predmet šale u mom domu, ali inspiracija za ovu priču leži u nečem drugom.

Upornost devojčice da učestvuje u igri, divan je podsetnik kako decu da nešto nauče i da napreduju, neuspeh nikada ne sputava. Pošto ne ume da baci frizbi, ona se snašla i frizbi stiže do drugog igrača na njen način. Malo je izmenila pravila igre, ali cilj je postignut, a što je najvažnije, ona učestvuje, trči, smeje se, uzvikuje reči oduševljenja i beskrajno se raduje.

Kamo sreće da se tako ponašamo i kada odrastemo. Kako bi to bilo lepo, da kada vidimo da nečemu nismo dorasli, pronađemo svoj način da ipak učestvujemo, da vežbamo, da se trudimo i da učimo, sve dok ne dostignemo potrebnu veštinu ili znanje. Umesto toga, mi `se najčešće povlačimo. Odustajemo. Sklanjamo se u stranu i ostavljamo prostor nezadovoljstvu da nam ispunjava biće i kvari raspoloženje. Odustajemo od želje za učešćem u igri, najčešće iz straha od neuspeha, iz straha da ćemo biti ismejani i razočarani. Nemamo volje da se izborimo za sopstveni način, za „pomoćne točkiće“ dok ne savladamo sve što je potrebno za pun doživljaj igre. Zašto nam je toliko stalo do toga šta će drugi misliti o našem načinu igre? I kako smo to zaboravili da mišljenje o našem načinu nije isto što i mišljenje o nama kao osobama?

Nema odgovora. Ima samo odustajanja koje neminovno prati ljutnja, pa zatim i frustracija, pa tako jedna igra, pa druga, pa treća... Sve do trenutka kada izgubimo i želju da učestvujemo u onome što deluje kao da mu nismo dorasli. A kako ćemo ičemu dorasti ako ne probamo, ako ne vežbamo, ako se ne bacimo u potragu za sopstvenim načinima kako da se uključimo? Umesto da vežbamo sopstveno usavršavanje, mi usavršavamo odustajanje.

U životu često biramo „igre“ u kojima smo sigurni, u kojima smo na „svom terenu“ i gde nema rizika od bilo kakvog neuspeha. Ali u takvim igrama za nas nema ni napretka. „Hoću i ja“ je moja mustra za napredak, za rast i razvoj. A radost devojčice sa frizbijem u rukama, podsetila me je na to da životnu radost ne donosi samo taj uspeh na kraju, nego i samo nastojanje da se do njega stigne.

Nina Martinović Armbruster