Неле Карајлић пред први Rock el Classico у Новом Саду: То нећете моћи да видите нигдје другдје
„У Новом Саду сам први пут наступио прије четрдесет година, када је Забрањено пушење наступило у клубу који се звао Машинац.
Од тада па до данас имао сам безброј концерата који су ми остали у најљепшем сјецању, од наших соло наступа до наступа на фестивалу Концерт године који је држао бакљу рокенрола упаљену током најтежих година. Нови Сад је био први град у Србији који је угостио Но смокинг Orchestru у сред наше свјетске авантуре. Нови Сад, тачније Српско народно позористе, је било домаћин нашој представи о Николи Тесли. Да није било Српског народног позоришта тај спектакл никада не би угледао свјетлост дана. Посљедњи велики концерт имао сам на тргу Слободе за дочек Нове 2019 године, када сам наступио са најмлађим саставом икада у којима је само један члан био пунољетан. На крају крајева, Нови Сад је град у коме живи мој колега Стефан Миленковић. Ред је да се покажемо у најбољем свјетлу. Дођите на Роцк ел Classico! То нећете моћи да видите нигдје другдје“, тако разговор за Дневник, поводом концерта Роцк ел Classico, 30. августа у Новом Саду, започиње Ненад Јанковић, познатији као чувени Неле Карајлић.
У питању је пројекат који је овај рок музичар започео са виртуозом класичне музике, Стефаном Миленковићем, а који ће сада први пут бити изведен у Новом Саду, на крову ТЦ Променада, са почетком у 20 часова.
- Са каквим очекивањима сте ушли у читав пројекат, а како вам сада изгледа његов „раст и развој“, односно правац у ком иде?
Нико од нас није имао неки посебан план о томе шта би Роцк ел Classico требало да буде. Скупили смо се да направимо експеримент, и да уживамо у цијеломе пројекту, а као циљ смо себи задали један велики концерт на Ташмајдану, у Београду. Након тог концерта испоставило се да је Роцк ел Classico добио свој посебан зивот, па смо почели да свирамо по разним градовима и фестивалима. Коначно долазимо и у Нови Сад!
- Шта је вама лично овај пројекат донео?
Роцк ел Classico ми је доњео радост, узбуђење и велико задовољство. Ја сам неко ко је био дубоко везан за класичну музику. Мајка ме је као клинца водила на концерте и на оперу, а поједина класична дјела ме узбуђују више од рок музике. Један Стефанов концерт у Коларцу, када је свирао Брамса, за мене је био узбудљивији од многих рок концерата које сам у животу гледао. Једноставно, било је само питање времена када ћу почети да кокетирам са класиком, кад већ нисам био у стању да је сам свирам.
- Како бисте некоме ко није упознат са вашим пројектом најкраће описали Роцк ел Classico?
Еклектика! Енергија! Експлозија! Еклектика, као посебан начин да се спајањем рок и класичне музике дође до крајње необичног и крајње узбудљивог резултата, енергија као главно средство којим се и Стефан и ја руководимо деценијама, па се самим тиме одликује и наса музика и, на крају, експлозија емоција коју овај јединствени подухват буди и у нама на позорници и у свима који нас гледају и слушају.
- Постоји ли нумера или тренутак на концерту који вам је омиљени и који је?
Мјешају ми се осјећања током концерта. Препливавају из једног облика у други, час сам извођач, час сам гледалац. То је оно што је мени најузбудљивије на нашим наступима. Тресем се од радости када изводимо пјесму „Три ратна хавера“ у миксу за генијалном Бетовеновом петом симфонијом, а затим се претворим у љубитеља музике па са великим усхићењем гледам Стефана како свира Листа. Тог тренутка, од колеге на сцени, постајем његов највећи фан.
- Да ли је било већ неких анегдота током заједничког рада на овом пројекту, а са друге стране да ли је било и изазова и можете ли и једно и друго поделити са нама?
Највећа анегдота која нам се догодила је она иста коју је осјетио цијели свијет. Корона! Пандемија нас је зауставила на двије године, а затим су се наши први, експериментални наступи одвијали под маскама. Када сада гледам на тај период изгледа ми надреално. Под маскама смо свирали и у Дубаиу на Expou, тако да се тиме издвајамо и од Моцарта и од Ролингстоунса. Највећа препрека нам је била начин на који се бавимо музиком. Стефанова половина, његови гудачи, школовани су музичари, читају ноте, а ми, рокери, морамо да их памтимо. Улогу преводиоца узела је на себе Ана Крстајић, сјајна композиторка из Београда, пред којом је блистава каријера. Ана је радила на аранжманима и спајању онога што зовемо неспојиво. Уткала је себе у овај јединствен пројекат, а резултат је спектакуларан!
Улазнице се могу пронаћи на продајним местима Gigstix-a и онлајн на сајту gigstix.com.
Е. Д.