Мира Лекић, уредница и водитељка емисије "150 минута"

Све то чини окосницу њихове емисије чија је Мира домаћин, а њихове приче враћају осмехе на лица и веру у боље сутра и то прилозима о људима који се налазе око нас.

Како је једном приликом изјавила, спој лепе слике и доброг текста, будући да је увек волела да слика и пише, повукао ју је у медијске воде, па се тако Мира Лекић већ са 18 година нашла на аудицији за рад на новосадској локалној телевизији Канал 9, где је и започела своју новинарску каријеру. Рад је усавршавала потом и на ЕДУ ТВ, а потом и Студију Б. Као новинарка често је радила репортаже, а за неке је и награђена признањем „Прес витез“. Своје место пронашла је на Првој телевизији где већ годинама ради, а где је свој новинарски стаж надградила и уредничком позицијом, која је за њу, како је једном приликом истакла, била изазов, али и велика радост јер је прошла кроз цео систем медија. Данас је све чешће проглашавају једном од омиљених и најлепших лица Прве телевизије. У интервјуу за Дневников ТВ магазин Мира Лекић говори о свом новинарском путу и телевизијској каријери, о изазовима емисије „150 минута“ и борби за гледаност.

Колико је изазовно радити инфотаинмент емисије каква је „150 минута” и на квалитетан, а не таблоидан начин, забаву комбиновати уз информативу?

– Све је ствар перцепције. Наш угао посматрања је првенство едукативан и информативан, тако да се и забава може ставити у тај контекст. Наша публика то препознаје и воли, а ми гледамо да останемо доследни томе.

Којим причама волите да се бавите у емисији, а шта мислите којим темама није довољно посвећено пажње, а увек су важне за друштво?

– За мене су најважније друштвено корисне теме, оне које се односе на едукацију и подизање свести код људи. Концепт емисије то подржава. У емисији „150 минута“ приоритет увек дајемо топлим и јаким животним причама са поруком.

У последњих неколико година након емисије „150 минута“ готово све телевизије покренуле су дневне магазинске емисије. Шта нам тај феномен говори и о телевизији, али и о гледаоцима?

– Из мог новинарског и уредничког телевизијског искуства људима пријају садржаји који промовишу актуелности, хуманост, поучне приче, културу и социјално друштвене теме, али дозирано. Важан је баланс и поподневни магазин се уклапа у такав концепт.

Шта је, из угла уреднице која је прошла озбиљан репортерски рад, данас најбоље телевизијско оружје у борби за гледаношћу у ери брзог информисања?

– Брзина реаговања, досезање аутентичности и неутралности у начину извештавања.

Од 18. године сте на малим екранима. Колико вам је то искуство помогло у сазревању и сагледавању себе из неке друге перспективе?

– То искуство ми је је обогатило живот. Дало ми је само потврду да уколико човек ради оно што воли, без обзира на професију, јесте срећан човек. Ја сам због тога благословена и захвална јер сам на време препознала своје афинитете. Део мог идентитета јесу задовољство и срећа у комуникацији са другим људима из различитих сфера друштва, тимски рад, креативност, динамичност и константно усавршавање и преношење знања младим генерацијама. Телевизија ми то омогућава.

Недавно сте имали прилику да се појавите на манифестацији „Сербиа Fashion Week“ као манекенка. Колико вам је то искуство пријало и колико иначе водите рачуна о свом изгледу и стајлингу?

– Симпатично, другачије, али опет и слично. Председница манифестације Светлана Хорват је мој велики пријатељ, алфа и омега модне индустрије и моја појава је била подршка њеном непроцењивом раду. А, што се тиче животног стајлинга, заиста дајем све од себе да се негујем и споља и изнутра.

Сећате ли се првог минута пред камерама? Како је то изгледало у вашој глави, а како на екрану и шта је за вас било прво „бацање у ватру”?

– Прво укључење - кнедла у грлу, мој позитивни инат, оптимизам, адреналин који волим због изазова. Искрено, нисам знала како се зовем, али је важно да сам знала шта причам у том тренутку (смех). 

Колико је уопште та „борба“ са камером и стидљивошћу била тешка за вас као почетника када сте тек ушли у свет телевизије, а у каквим сте данас „односима“ са камером?

– Искрено, мене покрећу адреналин и изазов. Тако да није било борбе. Више то посматрам као усаглашавање мог идентитета са околином. Данас сам захвална што сам део тима емисије „150 минута“ и што баш ту емисију уређујем и водим.

Почели сте на локалној новосадској телевизији, а данас сте запослени на једној од најгледанијих у земљи. Крије ли се у том успеху, осим огромног рада који имате иза себе, и излазак из зоне комфора и мало ризика и колико је то лековито за једног младог човека?

– Стварно само труд, рад, сигурност и осећај сопствене вредности! Константно ослушкивање себе, усавршавање и препознавање прилике у правом тренутку. Остати доследан себи и имати веру у своје знање и способности. Бити захвалан онима који су ти великим делом то знање пренели.

Будући да сте одрасли у Новом Саду, чему се данас највише радујете када му се вратите и да ли вам недостаје живот у Српској Атини?

– Та атмосфера, свака улица,свако ћоше, дрво, ваздух, менталитет људи су саставни део мог бића. Кад сам код вас, ја сам код куће. То је безусловна љубав.

Владимир Бијелић