Mira Lekić, urednica i voditeljka emisije "150 minuta"

Sve to čini okosnicu njihove emisije čija je Mira domaćin, a njihove priče vraćaju osmehe na lica i veru u bolje sutra i to prilozima o ljudima koji se nalaze oko nas.

Kako je jednom prilikom izjavila, spoj lepe slike i dobrog teksta, budući da je uvek volela da slika i piše, povukao ju je u medijske vode, pa se tako Mira Lekić već sa 18 godina našla na audiciji za rad na novosadskoj lokalnoj televiziji Kanal 9, gde je i započela svoju novinarsku karijeru. Rad je usavršavala potom i na EDU TV, a potom i Studiju B. Kao novinarka često je radila reportaže, a za neke je i nagrađena priznanjem „Pres vitez“. Svoje mesto pronašla je na Prvoj televiziji gde već godinama radi, a gde je svoj novinarski staž nadgradila i uredničkom pozicijom, koja je za nju, kako je jednom prilikom istakla, bila izazov, ali i velika radost jer je prošla kroz ceo sistem medija. Danas je sve češće proglašavaju jednom od omiljenih i najlepših lica Prve televizije. U intervjuu za Dnevnikov TV magazin Mira Lekić govori o svom novinarskom putu i televizijskoj karijeri, o izazovima emisije „150 minuta“ i borbi za gledanost.

Koliko je izazovno raditi infotainment emisije kakva je „150 minuta” i na kvalitetan, a ne tabloidan način, zabavu kombinovati uz informativu?

– Sve je stvar percepcije. Naš ugao posmatranja je prvenstvo edukativan i informativan, tako da se i zabava može staviti u taj kontekst. Naša publika to prepoznaje i voli, a mi gledamo da ostanemo dosledni tome.

Kojim pričama volite da se bavite u emisiji, a šta mislite kojim temama nije dovoljno posvećeno pažnje, a uvek su važne za društvo?

– Za mene su najvažnije društveno korisne teme, one koje se odnose na edukaciju i podizanje svesti kod ljudi. Koncept emisije to podržava. U emisiji „150 minuta“ prioritet uvek dajemo toplim i jakim životnim pričama sa porukom.

U poslednjih nekoliko godina nakon emisije „150 minuta“ gotovo sve televizije pokrenule su dnevne magazinske emisije. Šta nam taj fenomen govori i o televiziji, ali i o gledaocima?

– Iz mog novinarskog i uredničkog televizijskog iskustva ljudima prijaju sadržaji koji promovišu aktuelnosti, humanost, poučne priče, kulturu i socijalno društvene teme, ali dozirano. Važan je balans i popodnevni magazin se uklapa u takav koncept.

Šta je, iz ugla urednice koja je prošla ozbiljan reporterski rad, danas najbolje televizijsko oružje u borbi za gledanošću u eri brzog informisanja?

– Brzina reagovanja, dosezanje autentičnosti i neutralnosti u načinu izveštavanja.

Od 18. godine ste na malim ekranima. Koliko vam je to iskustvo pomoglo u sazrevanju i sagledavanju sebe iz neke druge perspektive?

– To iskustvo mi je je obogatilo život. Dalo mi je samo potvrdu da ukoliko čovek radi ono što voli, bez obzira na profesiju, jeste srećan čovek. Ja sam zbog toga blagoslovena i zahvalna jer sam na vreme prepoznala svoje afinitete. Deo mog identiteta jesu zadovoljstvo i sreća u komunikaciji sa drugim ljudima iz različitih sfera društva, timski rad, kreativnost, dinamičnost i konstantno usavršavanje i prenošenje znanja mladim generacijama. Televizija mi to omogućava.

Nedavno ste imali priliku da se pojavite na manifestaciji „Serbia Fashion Week“ kao manekenka. Koliko vam je to iskustvo prijalo i koliko inače vodite računa o svom izgledu i stajlingu?

– Simpatično, drugačije, ali opet i slično. Predsednica manifestacije Svetlana Horvat je moj veliki prijatelj, alfa i omega modne industrije i moja pojava je bila podrška njenom neprocenjivom radu. A, što se tiče životnog stajlinga, zaista dajem sve od sebe da se negujem i spolja i iznutra.

Sećate li se prvog minuta pred kamerama? Kako je to izgledalo u vašoj glavi, a kako na ekranu i šta je za vas bilo prvo „bacanje u vatru”?

– Prvo uključenje - knedla u grlu, moj pozitivni inat, optimizam, adrenalin koji volim zbog izazova. Iskreno, nisam znala kako se zovem, ali je važno da sam znala šta pričam u tom trenutku (smeh). 

Koliko je uopšte ta „borba“ sa kamerom i stidljivošću bila teška za vas kao početnika kada ste tek ušli u svet televizije, a u kakvim ste danas „odnosima“ sa kamerom?

– Iskreno, mene pokreću adrenalin i izazov. Tako da nije bilo borbe. Više to posmatram kao usaglašavanje mog identiteta sa okolinom. Danas sam zahvalna što sam deo tima emisije „150 minuta“ i što baš tu emisiju uređujem i vodim.

Počeli ste na lokalnoj novosadskoj televiziji, a danas ste zaposleni na jednoj od najgledanijih u zemlji. Krije li se u tom uspehu, osim ogromnog rada koji imate iza sebe, i izlazak iz zone komfora i malo rizika i koliko je to lekovito za jednog mladog čoveka?

– Stvarno samo trud, rad, sigurnost i osećaj sopstvene vrednosti! Konstantno osluškivanje sebe, usavršavanje i prepoznavanje prilike u pravom trenutku. Ostati dosledan sebi i imati veru u svoje znanje i sposobnosti. Biti zahvalan onima koji su ti velikim delom to znanje preneli.

Budući da ste odrasli u Novom Sadu, čemu se danas najviše radujete kada mu se vratite i da li vam nedostaje život u Srpskoj Atini?

– Ta atmosfera, svaka ulica,svako ćoše, drvo, vazduh, mentalitet ljudi su sastavni deo mog bića. Kad sam kod vas, ja sam kod kuće. To je bezuslovna ljubav.

Vladimir Bijelić