КАРЛОВАЧКА ЉУБАВНА ТРИОЛОГИЈА (други део) Тело у једној, душа у другој земљи

Један од таквих био је и Жарко Ј. Приликом дугих шетњи по корзоу између два рата, он са богословима на једној, а она са другарицама на другој страни улице, Жарко се загледао у мештанку, гимназијалку Еву З. Симпатије и љубав били су обострани.

Е сад, када су успевали да шетају сами, пошто то друштвена правила тада нису дозвољавала, они су најбоље знали, но то ипак није остало непримећено. Пре због тога да не буде попадија, него зато што је он био друге вероисповести - будући да је мешовитих бракова већ бивало у њеној фамилији - Евини родитељи су одлучили да стану на пут тој љубави. Одлука је пала и Ева 1930. године одлази у Загреб код тетке, оне исте код које је и њена рођена сестра Клара З. из прошлонедељне приче изучавала шнајдерски занат, да учи да шије.

Лепо васпитана, покорна и навикнута да трпи, Ева се није противила родитељској одлуци, али је са Жарком разменила адресу. И отпутовала је надајући се писмима. Међутим, писма нису стизала. Годину дана он није дао гласа од себе.

Приликом једног доласка у Карловце, у воз у Винковцима уђе насмејан, весео, шармантан и елоквентан Подунавски Шваба, Јохан Ш. родом из Кузмина, који је Еву одмах спазио. Велики заводник није часио часа и „бацио“ се у освајање младе Карловчанке. Представио се, рекао како са оцем и двојицом браће у родном Кузмину има грађевинску фирму, изостављајући податак да живе сви заједно у сеоској кући са двориштем препуним домаћих животиња. Збуњена, док још није знала ни шта јој се десило, до Сремске Митровице у којој је Јохан изашао из воза, дала му је своју адресу, добила његову фотографију и обећање да ће доћи код ње.

И би тако. Да ли због разочарења што јој Жарко није писао, што је могло да значи да ју је заборавио, тек она је некоме кога је срела у возу и са ким није честито ни разговарала, дала шансу, не слутећи да ће јој живот приређивати различита изненађења. Већ по повратку у Загреб након тог доласка кући, доживела је једно од највећих.

Док је била сама у стану, теткина кућна помоћница јој је пружила писмо с печатом једног града на југу Србије. Писмо је послала Жаркова сестра, која је пита зашто се не јавља њеном брату који за њом тугује. Шокирана, кад јој се тетка вратила из града показала је писмо и питала шта то значи. Сазнала је да је тетки било забрањено да јој даје писма, но пошто је тада била разоткривена, пружила јој је хрпу епистола које јој нису уручили. Не зна се које је било „љубавније“. Без недоличних речи, са прегрштом излива љубави, чежње, планова о заједничком животу... Али за то је већ било касно. Јер, Ева је већ била обећана.

Убрзо се удала и пред Други светски рат родила је сина Антона. Када јој је мајка дошла први пут у посету, затекла је у дворишту како храни живину. Био је то призор који очима њене мајке није пријао, а Ева је на то рекла: „Што се сад чудите“... По сведочењу Евине сестричине, Кларине кћерке, теча Јохан је био вредан и честит човек. Једина мана му је била што је правио излете из брака. Али бринуо је и о Евиној сестри и њеним кћеркама, и није правио никакву разлику између њих и свог сина.

Колико је био честит човек не само када је реч о фамилији његове жене, показаће врло брзо током рата. Нека његова дела могу се поредити са оним Оскара Шиндлера, али и даље, како каже Евина сестричина, спадају у домен тема о којима „још није време да се прича“.

Чим се у априлу 1941. заратило, Јохан је као Шваба ухапшен и требало је да буде стрељан. Смрти га је спасла немачка војска, која је надирала кроз босутске шуме. Он се, међутим, није осветио онима који су га водили на стратиште, напротив. Пошто су га Немци поставили за првог човека села, када су дошле жене те четворице сељана да се распитају за њихову судбину, питао их је чиме су се бавили. Добивши одговор да су обрађивали земљу, поручио је да ће бити пуштени да сеју њиве, јер је то свима од веће користи.

– Цео рат је он спасавао кога год је стигао и могао. За то има и сведока. Али када сам то питање потегла, рекли су ми: још није време – разочарано ће Евина сестричина, која живи у Карловцима. – А прича има много. У њиховој кући у приземљу, где је била кафана, смештена је била немачка војска, а на спрату стан за команданта. Шегрт мога тече, с партизанским именом Марко, дошао је једног дана код Јохана и рекао: „Мајсторе, ја идем ноћас у партизане. Ту су у босутским шумама. Хоћу да се к’о људи опростимо, и ако може, да сарађујемо. Ја ћу вама јављати кад ћемо ми дизати пругу у ваздух да не гину људи, а ви сутра поново састављајте, спајајте, радите шта вам је воља”. И теча га је мотором одвезао у партизане! Исто је радио и када би једна Карловчанка долазила код моје тетке у Кузмин, да би својој деци, која су у партизанима, донела зимску одећу или шта друго.

А дело због којег га и пореде са Шиндлером учинио је Јохан заједно са својим немачким станаром, командантом Ф. У. Њих двојица су, наиме, у више наврата - при чему је немачки официр бивао обучен у свечану униформу, баш као и шофер му – одлазила у Јасеновац да из овог усташког логора смрти избаве неке од мештана.

– Брат ми је причао да су најављивали долазак. Теча није проговарао на српском него само на немачком, а немачки официр је тражио преводиоца. Строгим гласом главнокомандујућем би давао списак људи с именима које треба ослободити. Није дозвољавао да му се противречи. Онда би тражио и пристојну гардеробу за сваког и отпусну листу. Оставио би усташама списак и рекао да им не падне на памет поново да хапсе те људе. А било је на том списку и течиних радника и мештана... По тврдњама Јохановог сина, више од две стотине људи су тако спасли. Кључ је био у грађевинској екипи, коју је теча водио и која је поправљала оштећене саобраћајнице. А тој екипи је увек „фалило” радника  – каже Евина сестричина.

Кад се рат завршио, Марко, кога је Јохан одвезао у партизане, као тад већ високи комунистички функционер гарантовао је свом „мајстору” миран живот. Ипак, Јохан није био сигуран да ће то баш тако ићи, па је од свог бившег радника затражио да му издејствује пропусницу, те је на крају са женом и дететом отишао у Аустрију. Следеће године Ева је послала дописницу на Жаркову адресу, да је добро и да је у Аустрији, не знајући да ли ће карта до њега уопште стићи.

– Он је ту дописницу 40 година носио у новчанику – вели Евина сестричина. – Једног дана позвала нас је тетка и каже, нећете веровати ко ми је телефонирао. Упитасмо је - ко. Она одговори: Жарко. Десило се да је он са својим владиком дошао неким послом у Аустрију. Лако је дошао до броја телефона, јер је мој теча са свима из некадашње Југославије био у добрим односима. И дошао је да је посети са свештеником из Беча. Када су на тренутак остали сами, осврћући се на луксуз који ју је окруживао у дому, рекао јој је: „Ја теби ово ништа не бих могао да приуштим“. А она му је одговорила: „Ја то нисам никад ни тражила“.

Видели су се још једном док је боравио у Аустрији. Били су у градском парку и он је тада извадио дијамантски прстен, који је чувао више од пола века. Рекао је да то знак његове истрајности, љубави и сталне наде да ће се једном срести и да ће јој тај прстен, њој намењен, дати.

– У августу 1985. дошла сам са породицом код тетке. Радила сам нешто по кући и певушила, а она ми приђе и каже да никад у животу није певала. Ја је погледам, на шта ће она кратко: „Причаћу ти ових дана кад будемо саме“. И тако једног дана скиде с лица тврдоћу и исприча сва разочарења, једно по једно, како су јој ситнили душу: Знаш ли да и данас сањам поток у Дворској башти и чујем звона са свих цркава. И свако препознам - Саборну, католичку, Горњу цркву... Ја станујем овде, али живим тамо са вама. Ја сам расцепљена, подељена, душа ми је тамо, а тело овде. Зато се не смејем и зато не певам. Пред крај разговора опет је навукла на лице ону њену строгоћу и рекла ми: Када дође онај моменат, знаш већ који, када вас буду питали коју музику на крају обреда да пусте, реци Вердијев ’Набуко’ и хор робова“. Ја јој кажем да је то хор Јевреја, а она ће: Не, робова, зато што сам цео живот била роб. Нисам тај август осећала као њен последњи, али био је – приповеда Евина сестричина.

Убрзо јој се стање погоршало и у октобру је отишла...

– Требало је јавити Жарку – сећа се њена сестричина. – Назвала сам га и рекла: Нема више Еве. Отишла је. С оне стране „чула“ се тишина. Недуго затим он проговара: Идем у моју цркву да се молим за њу. Реците ми када буде сахрана, хоћу да одржим опело. Ева је једна од ретких која је имала два опроштаја, и римокатолички и православни. Тако је и живела - подељено. Жарко ме је замолио да купим мали букет као бидермајер и да то однесем на сахрану. У гробницу је спуштена с тим букетићем. Обред је служио свештеник чешког порекла. Када смо се вратили кући, позвала сам Жарка и све му испричала. Он је рекао да је и у његовој цркви одржано комплетно опело и тако је наша Ева испраћена на чешком и црквенословенском језику. Опет подељена. Тело у једној, душа у другој земљи.

Зорица Милосављевић