KARLOVAČKA LJUBAVNA TRIOLOGIJA (drugi deo) Telo u jednoj, duša u drugoj zemlji

Jedan od takvih bio je i Žarko J. Prilikom dugih šetnji po korzou između dva rata, on sa bogoslovima na jednoj, a ona sa drugaricama na drugoj strani ulice, Žarko se zagledao u meštanku, gimnazijalku Evu Z. Simpatije i ljubav bili su obostrani.

E sad, kada su uspevali da šetaju sami, pošto to društvena pravila tada nisu dozvoljavala, oni su najbolje znali, no to ipak nije ostalo neprimećeno. Pre zbog toga da ne bude popadija, nego zato što je on bio druge veroispovesti - budući da je mešovitih brakova već bivalo u njenoj familiji - Evini roditelji su odlučili da stanu na put toj ljubavi. Odluka je pala i Eva 1930. godine odlazi u Zagreb kod tetke, one iste kod koje je i njena rođena sestra Klara Z. iz prošlonedeljne priče izučavala šnajderski zanat, da uči da šije.

Lepo vaspitana, pokorna i naviknuta da trpi, Eva se nije protivila roditeljskoj odluci, ali je sa Žarkom razmenila adresu. I otputovala je nadajući se pismima. Međutim, pisma nisu stizala. Godinu dana on nije dao glasa od sebe.

Prilikom jednog dolaska u Karlovce, u voz u Vinkovcima uđe nasmejan, veseo, šarmantan i elokventan Podunavski Švaba, Johan Š. rodom iz Kuzmina, koji je Evu odmah spazio. Veliki zavodnik nije časio časa i „bacio“ se u osvajanje mlade Karlovčanke. Predstavio se, rekao kako sa ocem i dvojicom braće u rodnom Kuzminu ima građevinsku firmu, izostavljajući podatak da žive svi zajedno u seoskoj kući sa dvorištem prepunim domaćih životinja. Zbunjena, dok još nije znala ni šta joj se desilo, do Sremske Mitrovice u kojoj je Johan izašao iz voza, dala mu je svoju adresu, dobila njegovu fotografiju i obećanje da će doći kod nje.

I bi tako. Da li zbog razočarenja što joj Žarko nije pisao, što je moglo da znači da ju je zaboravio, tek ona je nekome koga je srela u vozu i sa kim nije čestito ni razgovarala, dala šansu, ne sluteći da će joj život priređivati različita iznenađenja. Već po povratku u Zagreb nakon tog dolaska kući, doživela je jedno od najvećih.

Dok je bila sama u stanu, tetkina kućna pomoćnica joj je pružila pismo s pečatom jednog grada na jugu Srbije. Pismo je poslala Žarkova sestra, koja je pita zašto se ne javlja njenom bratu koji za njom tuguje. Šokirana, kad joj se tetka vratila iz grada pokazala je pismo i pitala šta to znači. Saznala je da je tetki bilo zabranjeno da joj daje pisma, no pošto je tada bila razotkrivena, pružila joj je hrpu epistola koje joj nisu uručili. Ne zna se koje je bilo „ljubavnije“. Bez nedoličnih reči, sa pregrštom izliva ljubavi, čežnje, planova o zajedničkom životu... Ali za to je već bilo kasno. Jer, Eva je već bila obećana.

Ubrzo se udala i pred Drugi svetski rat rodila je sina Antona. Kada joj je majka došla prvi put u posetu, zatekla je u dvorištu kako hrani živinu. Bio je to prizor koji očima njene majke nije prijao, a Eva je na to rekla: „Što se sad čudite“... Po svedočenju Evine sestričine, Klarine kćerke, teča Johan je bio vredan i čestit čovek. Jedina mana mu je bila što je pravio izlete iz braka. Ali brinuo je i o Evinoj sestri i njenim kćerkama, i nije pravio nikakvu razliku između njih i svog sina.

Koliko je bio čestit čovek ne samo kada je reč o familiji njegove žene, pokazaće vrlo brzo tokom rata. Neka njegova dela mogu se porediti sa onim Oskara Šindlera, ali i dalje, kako kaže Evina sestričina, spadaju u domen tema o kojima „još nije vreme da se priča“.

Čim se u aprilu 1941. zaratilo, Johan je kao Švaba uhapšen i trebalo je da bude streljan. Smrti ga je spasla nemačka vojska, koja je nadirala kroz bosutske šume. On se, međutim, nije osvetio onima koji su ga vodili na stratište, naprotiv. Pošto su ga Nemci postavili za prvog čoveka sela, kada su došle žene te četvorice seljana da se raspitaju za njihovu sudbinu, pitao ih je čime su se bavili. Dobivši odgovor da su obrađivali zemlju, poručio je da će biti pušteni da seju njive, jer je to svima od veće koristi.

– Ceo rat je on spasavao koga god je stigao i mogao. Za to ima i svedoka. Ali kada sam to pitanje potegla, rekli su mi: još nije vreme – razočarano će Evina sestričina, koja živi u Karlovcima. – A priča ima mnogo. U njihovoj kući u prizemlju, gde je bila kafana, smeštena je bila nemačka vojska, a na spratu stan za komandanta. Šegrt moga teče, s partizanskim imenom Marko, došao je jednog dana kod Johana i rekao: „Majstore, ja idem noćas u partizane. Tu su u bosutskim šumama. Hoću da se k’o ljudi oprostimo, i ako može, da sarađujemo. Ja ću vama javljati kad ćemo mi dizati prugu u vazduh da ne ginu ljudi, a vi sutra ponovo sastavljajte, spajajte, radite šta vam je volja”. I teča ga je motorom odvezao u partizane! Isto je radio i kada bi jedna Karlovčanka dolazila kod moje tetke u Kuzmin, da bi svojoj deci, koja su u partizanima, donela zimsku odeću ili šta drugo.

A delo zbog kojeg ga i porede sa Šindlerom učinio je Johan zajedno sa svojim nemačkim stanarom, komandantom F. U. Njih dvojica su, naime, u više navrata - pri čemu je nemački oficir bivao obučen u svečanu uniformu, baš kao i šofer mu – odlazila u Jasenovac da iz ovog ustaškog logora smrti izbave neke od meštana.

– Brat mi je pričao da su najavljivali dolazak. Teča nije progovarao na srpskom nego samo na nemačkom, a nemački oficir je tražio prevodioca. Strogim glasom glavnokomandujućem bi davao spisak ljudi s imenima koje treba osloboditi. Nije dozvoljavao da mu se protivreči. Onda bi tražio i pristojnu garderobu za svakog i otpusnu listu. Ostavio bi ustašama spisak i rekao da im ne padne na pamet ponovo da hapse te ljude. A bilo je na tom spisku i tečinih radnika i meštana... Po tvrdnjama Johanovog sina, više od dve stotine ljudi su tako spasli. Ključ je bio u građevinskoj ekipi, koju je teča vodio i koja je popravljala oštećene saobraćajnice. A toj ekipi je uvek „falilo” radnika  – kaže Evina sestričina.

Kad se rat završio, Marko, koga je Johan odvezao u partizane, kao tad već visoki komunistički funkcioner garantovao je svom „majstoru” miran život. Ipak, Johan nije bio siguran da će to baš tako ići, pa je od svog bivšeg radnika zatražio da mu izdejstvuje propusnicu, te je na kraju sa ženom i detetom otišao u Austriju. Sledeće godine Eva je poslala dopisnicu na Žarkovu adresu, da je dobro i da je u Austriji, ne znajući da li će karta do njega uopšte stići.

– On je tu dopisnicu 40 godina nosio u novčaniku – veli Evina sestričina. – Jednog dana pozvala nas je tetka i kaže, nećete verovati ko mi je telefonirao. Upitasmo je - ko. Ona odgovori: Žarko. Desilo se da je on sa svojim vladikom došao nekim poslom u Austriju. Lako je došao do broja telefona, jer je moj teča sa svima iz nekadašnje Jugoslavije bio u dobrim odnosima. I došao je da je poseti sa sveštenikom iz Beča. Kada su na trenutak ostali sami, osvrćući se na luksuz koji ju je okruživao u domu, rekao joj je: „Ja tebi ovo ništa ne bih mogao da priuštim“. A ona mu je odgovorila: „Ja to nisam nikad ni tražila“.

Videli su se još jednom dok je boravio u Austriji. Bili su u gradskom parku i on je tada izvadio dijamantski prsten, koji je čuvao više od pola veka. Rekao je da to znak njegove istrajnosti, ljubavi i stalne nade da će se jednom sresti i da će joj taj prsten, njoj namenjen, dati.

– U avgustu 1985. došla sam sa porodicom kod tetke. Radila sam nešto po kući i pevušila, a ona mi priđe i kaže da nikad u životu nije pevala. Ja je pogledam, na šta će ona kratko: „Pričaću ti ovih dana kad budemo same“. I tako jednog dana skide s lica tvrdoću i ispriča sva razočarenja, jedno po jedno, kako su joj sitnili dušu: Znaš li da i danas sanjam potok u Dvorskoj bašti i čujem zvona sa svih crkava. I svako prepoznam - Sabornu, katoličku, Gornju crkvu... Ja stanujem ovde, ali živim tamo sa vama. Ja sam rascepljena, podeljena, duša mi je tamo, a telo ovde. Zato se ne smejem i zato ne pevam. Pred kraj razgovora opet je navukla na lice onu njenu strogoću i rekla mi: Kada dođe onaj momenat, znaš već koji, kada vas budu pitali koju muziku na kraju obreda da puste, reci Verdijev ’Nabuko’ i hor robova“. Ja joj kažem da je to hor Jevreja, a ona će: Ne, robova, zato što sam ceo život bila rob. Nisam taj avgust osećala kao njen poslednji, ali bio je – pripoveda Evina sestričina.

Ubrzo joj se stanje pogoršalo i u oktobru je otišla...

– Trebalo je javiti Žarku – seća se njena sestričina. – Nazvala sam ga i rekla: Nema više Eve. Otišla je. S one strane „čula“ se tišina. Nedugo zatim on progovara: Idem u moju crkvu da se molim za nju. Recite mi kada bude sahrana, hoću da održim opelo. Eva je jedna od retkih koja je imala dva oproštaja, i rimokatolički i pravoslavni. Tako je i živela - podeljeno. Žarko me je zamolio da kupim mali buket kao bidermajer i da to odnesem na sahranu. U grobnicu je spuštena s tim buketićem. Obred je služio sveštenik češkog porekla. Kada smo se vratili kući, pozvala sam Žarka i sve mu ispričala. On je rekao da je i u njegovoj crkvi održano kompletno opelo i tako je naša Eva ispraćena na češkom i crkvenoslovenskom jeziku. Opet podeljena. Telo u jednoj, duša u drugoj zemlji.

Zorica Milosavljević