„КАМИОНЏИЈЕ” су идеал да ЖИВИМО БОЉЕ: Глумац ТИХОМИР СТАНИЋ о четвртој сезони хит серије О ЖИЋИ и БАЈИ

Глумац Тихомир Станић, који у овој телевизијској комедији, која се с четвртим наставком враћа кроз јесењу сезону на Радио-телевизију Србије, тумачи лик Жиће, признаје нам да им је веома напорно да, када температуре премашују и 40 степени, остану расположени, али додаје да је то њихова судбина, те да посао нимало због тога не трпи.

– Срећом, бар сам ја у овој улози углавном обучен овако лагано летње. Често се, када радимо неку епоху, снима у костимима и то је најгоре, јер се најчешће те зимске сцене снимају лети, па глумци често по високим температурама буду у зимској одећи. Ако вам још залепе браду и бркове па то све крене да сврби, а ви не смете да се почешете јер тако све покварите, то буде страшно.

Тако да „Камионџије” су за мене бања – каже нам кроз смех популарни глумац у паузи између снимања, па нам открива да су недавно једну од сцена чак морали да снимају на једном отпаду у Убу. – Био је то један од врелијих дана, а ми смо снимали на војном отпаду, где има доста метала. Све се усијало, то је било као у некој рерни. Помислио сам да ћу умрети, али онда сам рекао себи: „Па добро, бар ће се пред камерама десити па ће остати забележено” (смех).

Глумац ипак додаје да су добро уиграна екипа, те да се сви одлично разумеју, па знају једни другима и врлине и мане и чак и у таквим условима сви добро функционишу на самом сету. У снимању ове серије, напомиње нам, проналазе велико задовољство, а чак и када Целзијус покаже сву своју снагу помисли како ће све проћи, па и тежак рад по врелом летњем дану.

– Стварно се радујемо једни другима, ово је један од оних лепих послова којима се цела екипа радује унапред. Већ се ми договарамо и за пету сезону, дајемо предлоге шта би тим нашим јунацима могло да се догоди, иако смо тек можда на пола ове четврте – каже Станић. – Не би дошло ни до четврте сезоне да prеthodnе три нису имале добар пријем и гледаност код публике.

То су ликови који се ослањају на њихово искуство и ми црпимо инспирацију из њихове игре. То нам само помаже, то нам није била препрека. Све се посрећило. Мислим да смо успели и у prеthodnе три сезоне, а надам се да ћемо и у овој, да будемо бољи и атрактивнији.

Станић нам открива да главне јунаке ове РТС-ове хит-серије у новим епизодама затичемо у апсолутном безнађу, без чувеног жутог камиона, што ће их натерати да мењају бројне професије, не би ли се снашли и прилагодили новонасталој ситуацији.

– Жића и Баја покушавају да нађу неки „господски” посао, како то каже један од ликова из серије, јер им је доста утовара, истовара, рмбања, али и камиона. Сада ће покушати да се опробају у пословима на компјутерима, па им се деси да им ни то не успе. Има разних авантура у новим епизодама – напомиње глумац и додаје да се радује што се у даљем развоју приче селе и до Дивчибара и Ниша.

– Показало се јако добро искуство када смо у прошлој сезони снимали епизоде у Новом Пазару. Тамо су нас јако лепо дочекали, с великом гостољубивошћу, срдачно, а мало смо и ми променили средину, било је и нама и њима занимљиво. Цео град нас је подржао.

С осмехом на лицу нам прича како су у Убу после три успешне сезоне већ домаћи, па имају велику срећу да су, не само мештани, већ и општинске структуре, као и полиција, расположени да им помогну у настанку нових епизода.

– Народ на овој врућини чека на улици, јер им ми често блокирамо пут, пошто снимамо сцене са камионима на друму. Човек очекује да ће по овом „паклу” људи да буду љути, да се буне, али не... Сви стрпљиво чекају, сви нас поздрављају. Овде се доста ради, има неколико каменолома,  па кроз насеље пролазе праве камионџије, које нас поздрављају као најбоље другаре (смех).

– После наше серије у Уб су дошле и друге екипе. Овде су се снимале серије „Бранилац”, „Олуја” и друге. За потребе једне серије, овде је, чак, направљен филмски студио, тако да Уб постаје један центар филмске индустрије, а кренуло је са нама, па сам на неки начин срећан што сам учествовао у зачетку нечег доброг и битног за нас који живимо од културе и за њу.

Публика види ко игра с напором, а ко с лакоћом

Недавно је Станић изјавио да сматра да основна мера у свакој професији нису ни признање, ни награде, ни статус, ни цена коју човек постиже на тржишту, у друштвеном и/или финансијском смислу, него мера радости и ентузијазма коју успева да сачува у себи у односу на професију. За „Дневник” сада истиче да се он окружује младима и да му они у том подривању радости веома помажу.

– Они ми враћају тај оптимизам и ентузијазам који сам имао када сам почињао. Не вреди радити ако вам је напорно, има и других ствари које се могу радити у животу. То се и види, публика види ко игра са напором, а ко са лакоћом, ко се радује свом послу. Наша професија је ипак игра, као што је и сам живот – напомиње Тихомир Станић. 

Станић објашњава да су осим публике која је волела старе „Камионџије” успели да привуку и млађу, па су, тако, деца велики фанови Жиће и Баје. Присетио се, потом, једног занимљивог сусрета са млађаним гледаоцем у Бриселу.

– Прошле године сам тамо говорио Андрићево дело „На дрини ћуприја”. Тада је из првог реда истрчао један дечак, који ме је загрлио и рекао са усхићењем: „Жићко мој!” Воле нас, имамо у серији доста деце, углавном су то малишани са Уба – прича познати глумац. – Успех ове серије огледа се и у томе то што је гледају заједно деца, родитеље, баке и деке.

Глумац који је у последње време један од најангажованијих у бројним телевизијским насловима, али и у позоришту, признаје да управо због бројних обавеза не стиже да гледа серије код куће, чак ни оне у којима је учествовао.

– Имам доста представа у „Театријуму”, позоришту у Капетан Мишином Здању у Београду, у којем нас неколико током лета организујемо свако вече позоришна дешавања. Кад завршим снимање, ако имам снаге одем увече на те представе, па не стижем да гледам телевизију. Кад крене сезона тада, опет, имам представе у позоришту. Понекад, кад се деси да имам неко слободно време нађем начин да одгледам „у цугу” нешто.

Има једна серија коју ја много волим - „Вавилон Берлин”, али је гледам кад налетим на малим екранима на њу – признаје нам Станић и додаје да стално смишља шта ће следеће да ради. – Немам хоби, годинама сам одустајао. Волим да испуњавам судоку, па кад оне најтеже са шест звездица испуним онда сам поносан као да сам нешто значајно урадио (смех), мислим да тако вежбам и ум.

У том ритму, а има тога код Црњанског и код још неких, кад се изговара поезија као да човек организам свој оздрави.Кажу да је Тесла све то што је касније потврдио у лабораторијама, спознао једног дана у Будимпешти, док је рецитовао Гетеа. Наводно је добио неку врсту спознаје о неким природним законитостима које је онда и потврдио у својој науци. У тој хармонији поезије мислим да постоји нешто што мене орасположи. Мени то даје неку вољу и снагу да радим и да нађем смисао у овоме што радим.

Владимир Бијелић