Иза излога: Младост по мери одрастања
Сећам се како сам као мала девојчица (имала сам неких пет, шест година) волела да с мамом гледам пренос Песме Евровизије. Толико ми се све то – дивне хаљине, мирисни водитељски двојац и неки фини, радосни људи који се (иако конкуренција једни другима) свако мало љубе, грле и неизмерно воле - већ на прво гледање допало, да сам пожелела да и сама, кад порастем наравно, будем део те савршено распеване/звездане приче.
И то не као соло певачица, не као музичар, не ни у улози „домаћице приредбе“, већ као пратећи вокал. Све сам била фино испланирала, кренула сам и са свакодневним распевавањима и вежбањима гласа, „ђускала“ и њихала се у ритму као права професионалка, убеђена да је питање тренутка када ће стартовати моја велика европска, што да не, и светска каријера...
Требало ми је отприлике две године да схватим да од свега тога неће бити ништа, што ме, наравно, није спречило да наставим да певушим у „кругу породице и пријатеља“.
Е сад, ако сте се питали чему овај музички подсетник, ево и одговора: ја сам, прихватајући тада за мене болну чињеницу „никад од тебе пратећи вокал“, заправо одрастала, а на ту ме је епизоду ових дана подсетила „ситуација“ у којој сам се нашла док сам „инвентарисала“ по градским бутигама.
Дубоко концентрисана, негде између ташни и ципела, у једном тренутку до мене дође разговор извесне госпође с једне и продавачице с друге стране.
Заправо су ме, како то обично бива, привукли „шумови“ – госпођа је, разочарана због, како је рекла, „теткасте“ понуде, констатовала да у радњи неће пронаћи ништа што би могло да послужи као поклон за њену пријатељицу.
Продавачица је, очекивано, стала у одбрану онога што је у понуди, али је госпођа остала при свом – нема ту ништа за њену пријатељицу, девојку, како је „представила“.
Ту негде сам се и искључила. Не знам да ли је госпођа на крају нешто ипак пронашла за своју пријатељицу или је изашла из радње необављеног посла, а нисам се превише бавила ни тиме да ли је било на месту да продавачица на овај начин прокоментарише читав „случај“... Не, ништа од тога није био знак питања са којим сам отишла настављајући шетњу.
Ево шта мене мучи: свако мало нас подсећају да смо млади/стари онолико колико се осећамо. И то је у реду, мислим то са осећањима: млад дух не може никоме да шкоди. Па, толико је тога - књига, музике, филмова, нових улица, делиција, трендова и Јутјуб канала које би требало открити и упознати.
Али, да ли ту нашу „унутрашњу младост“ морају да прате и фенси крпице, које на нама неретко изгледају као позајмљене од млађе сестре?
Укратко - да ли младалачки стајлинг и стање духа могу да „оборе“ крштеницу или је, ипак, на нама да савладамо и ту најважнију лекцију одрастања о пролазности. Тачније, да прихватимо да је, колико год да се младима осећали, за неке возове, трендове, авантуре и планове истекао рок.
Кад се сетим даме од близу 50 лета, која је ономад у једној „женској“ емисији мртва-хладна у заносу излагања својих планова за будућност изјавила - „... једном када ја будем имала дете...“, мислим да идеја о прихватању очигледног и није тако лоша.
Као и моје својевремено одустајање од каријере звезде Евросонга. У сваком случају, блам мање.
Јасна Будимировић
