Хроника Авијатичарског гробља: Нови пријатељи пилота Иве

Међу неколико гробова авијатичара различитих националности и конфесија који су ту сахрањени између два рата, издваја се споменик авијатичару Иви, урађен у камену у тада актуелном арт-деко стилу. На споменику се назире натпис "Наш Иво 1902 - 1932" а округли медаљон на којем је било више података о покојнику је нестао са каменог постамента. Поред споменика стајала је жена са псом. Питао сам је, да ли је рођака неког од овде сахрањених људи и добио одговор:

"Од како су затворили паркове, сваког дана у пола четири поподне, нас неколико власника паса из околних зграда скупљамо се овде, како смо ово место назвали - у кафићу 'Код нашег Иве'. Успут му оставимо и неки цвет на гробу!"

Тако је Иво, давно заборављени авијатичар Краљевине Југославије, деведесет година касније, добио поштоваоце којима се није надао...

Заинтересовала ме је историја Авијатичарског гробља у Новом Саду, јединог историјског гробља на којем су покојници сахрањивани по професионалном а не по верском кључу. Формирано је 1923. године, када је у Новом Саду основана фабрика авиона „Икарус“.

Гробље се налази на крају Католичког гробља, величине је око 9.000 метара квадратних и до данас је сачувано врло мало споменика од 56 колико их је укупно овде сахрањено а међу њима су пилоти Првог ваздухопловног пука који су вршећи војничку дужност изгубили животе: Срећко Шетник (1898-1921), Вјекослав Никољачић (1908-1934), Лудвиг Демарош (1905-1929) и Иво, (презиме непознато) (1902-1932).

Како се наводи на сајту Ваздухопловног савеза Војводине, прве летелице над Новим Садом могле су да се виде још крајем 19. века, када су до града долазиле "лебдиље" и "ваздушне лопте" (балони). Ипак, према историјским подацима, у Новом Саду је још крајем 1912. године, аустроугарско Министарство војске закупило 150 јутара земље и на пустари званој Исаилово, пет километара северозападно од града, направило први војни аеродром. Исте године направљен је и други аеродром, касније, 1927. године у Краљевини СХС назван "Југовићево". Први аеромитинг, такозвана "Крилатићка утакмица", одржан је у Новом Саду 11. и 12. маја 1913. године, а пуковник аустроугарског ваздухопловства Милан Узелац, Србин из Лике, извео "лет у вис и необично вешто спуштање". Како је тадашња штампа писала, "из аероплана је пуцано у ваздух и бацано цвеће које је присутна публика дочекивала и хватала”.

Двадесете и тридесете године прошлог века често се називају "епохом аероплана" чији је Нови Сад својим аеродромом "Југовићево", фабриком "Икарус" па и Авијатичарским гробљем - био саставни део.

Новински исечак из "Југословенског дневника" од 10. септембра 1932. сведочи о авионској несрећи која се догодила на аеродрому "Јован Југовић" у Новом Саду када су погинула двојица подофицира Првог ваздухопловног пука"наредник пилот Лужајнић и војни извиђач Ребој, обојица Словенци", како се наводи у листу. Ова двојица су полетела у ратном двоседу типа "Брега 19" да у њему испробају један радио-апарат и функционисање његове везе са централом на аеродрому. Пилот Лужајнић сео је за команде авиона док је Ребој заузео место позади, поред радио апарата. Све је текло како треба док у једном тренутну авион није нагло окренуо и почео да се обрушава ка земљи.

За разлику од Хауарда Хјуза који је, барем према верзији у филму "Авијатичар", успео да преживи један овакав пад - несрећни Словенци су погинули на лицу места. Према новинским написима "присутни војници и механичари притрчали су тада у помоћ несрећним авијатичарима али је већ било доцкан. У паду аероплана они су нашли језиву смрт. Њихови лешеви, тешко унакажени могли су бити само извучени испод рушевина аероплана."

У истом типу авиона погинуо је и Јован Југовић, авијатичар по коме је аеродром у Новом Саду 1927. године добио име. Несрећа се догодила на Прашком аеродрому 24. септембра 1926. године на ваздухопловној манифестацији Мале Антанте и Пољске, када се југословенски авион "Бреге 19", којим је управљао пилот поручник Његован, сударио са чешким авионом којим је управљао капетан Кострба. Потпуковник Јован Југовић је сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Половином новембра (16) 1923. године у Новом Саду  је основана Фабрика авиона  и хидроплана “Икарус” под називом »Прва српска индустрија аероплана, аутомобила и стројева Ковачевић и друштво«.  Одмах по оснивању направљена су четири школска авиона типа »Бранденбург« од којих је први завршен и испоручен Команди ваздухопловства у марту 1924. »Икарус« је 1927. године пресељен у Земун, где су изграђени нови хангари и савремене радионице у којима је било запослено преко 3.000 радника и инжењера, док су у  Новом Саду и даље прављени хидроплани, а пробни летови су вршени на Дунаву. У »Икарусу« је до краја 1940. произведено 464 аероплана и хидроплана за потребе Команде ваздухопловства и Команде морнарице. До краја 1958.год. када престаје са овим програмом, у “Икарусу” је направљено 610 авиона различитих типова домаће конструкције или по лиценци познатих страних произвођача. 

Љубитељима ове тематике и епохе препоручујем роман "Лет" Владимира Арсенијевића у којем се радња окреће око погибије пилота Павла Андрејевића 1937, у једном од његових летова у служби Војног ваздухопловства Краљевине Југославије.

Роберт Чобан