Ексклузивно: Исповест Оливере Ћирковић, прве даме Пинк Пантера

Ова кошаркашка репрезентативка Југославије, једно време и на функцији спортског директора „Црвене звезде“, међународну славу стекла је у грчком клубу „Паграти“. Након што је живот, кроз који је до тада ишла часно и уздигнуте главе, није мазио, после доживљеног краха на пословном плану и превара на које је наилазила, махом од људи у „свиленим рукавицама“, Оливера одлучује да се придружи познатој криминалној групи „Пинк Пантер“, чувеној по филмски изведеним пљачкама јувелирница, без убијања.

Уследио је затвор и дани испуњени читањем Андрића, Селимовића, Пекића, Превера, Достојевског и најдражег јој Кустурице. У затвору открива свој таленат, своју „тишину ума“ – сликарство, које је било и њен бег, али је потом и буквално побегла из затвора, и то маестрално - ноншалантно је ишетала и одвезла се на скутеру, о чему детаљно пише у својој књизи.

Чини се као да сте буквално све „истресли“ на папир што вам је горело на души, стварајући једно занимљиво штиво - од детињства, кошаркашких почетака, успеха, супруга, рађања детета, до разочарења у људе, смрти чланова најуже породице, све до спектакуларних пљачки. Шта је остало недоречено?

Остала сам недоречена ја! Ко сам ја, заправо? Часни преступник, а има ли таквог када друга реч искључује прву? Дисциплиновани спортиста који је на најбитнија животна питања одговорио недисциплином? Уметник који је своју душу нашао у затвору на сивом зиду своје ћелије? Мајка која је цео живот жртвовала за свог сина, а на крају испала себична? Грешни анђео или порочна девица? Од свега по мало, што никад не бива.

Како се борити против неправде? Изабрати тежи пут, којим сте ви кренули, или ипак одустати, јер подсећа на борбу с ветрењачама?

Никада не бирати мој пут! Многи се с њега не би вратили. Човек прво мора мењати себе, свој микро свет. А да би се наши микро светови удружили, мора се појавити особа јаке воље која ће само направити грудву и пустити је низ стрму падину, а она ће постати огромна лопта и нико је више никада неће моћи уцењивати, нити здробити. Удруживање добрих људи једини је начин да се спречи неправда.

Читајући неке од коментара, невероватна је подршка коју добијате. Када човек помисли да би вас осудили, људи рационално разграниче ваша дела од карактера, те вас неретко пореде са Џејмсом Бондом, Робин Худом, можда Дон Кихотом? Да ли сте очекивали да наиђете на одобравање и позитивне реакције, или вас је баш било брига?

Робинхудовска дарежљивост и помагање слабијима код мене датирају још од почетка живота. Ова појава могла би се објаснити и као филантропија. Рођена бунтовница и борац за правду, у настојању да променим свет.

Тако сам успоставила своје стандарде и моралне принципе који су, ипак, искривљени погледи на свет. Но, потврдила сам своју животну претпоставку да правдољубивих и часних људи још увек има, иако су се помало сакрили пред навалом лоших и дрских. Мој огољени живот дао је ођека. Моје узвикивање на глас оног што се не сме, пробудило је уснуле људе, уљуљкане у досадну свакодневницу истих лица која им говоре оно што се не сме и оно што прија малој групи одабраних. Само сам изручила огромну количину емоција на папир и народ је то препознао. Моји греси су опроштени јер су и окајани током вишегодишњих издржавања казни.

Шта је за вас слобода?

Слобода је када се бавиш занимањем које волиш, а оно ти доноси материјалну корист која тебе задовољава. Слобода је када твој живот и успех зависе од тебе. И када се смејеш само онима који те радују. Слобода је и одсуство страха.

Како преживети поштено у непоштеном окружењу?

Злу се не може супродставити појединац, јер оно функционише организовано. Када добри појединци превазиђу страх, када се удруже, моћи ће се стати на пут непоштењу. Индолентност и равнодушност, као и страх уморног народа је одличан полигон за зло које је свесно изазвало овакво стање у друштву зарад личне користи.

Занимљива, одважна, храбра, луцидна, упорна, другачија...све сте то данас. Но, постоје ли неки моменти када се нисте осећали тако моћном и јаком?

Наравно, има тренутака када личим на уплашену десетогодишњу девојчицу. И најјачи човек има своју Ахилову тетиву. Ниси јак када си несаломив, него када имаш снаге да свој страх, тугу и повређеност превазиђеш. Када се срушен подигнеш и наставиш да корачаш док те сваки део тела боли, правећи се да ти није ништа. Јак си када читаву ноћ не спаваш од стрепње и бриге, а ипак следећег устанеш пре свих и одлучиш да се бориш. Јак си када говориш истину и не бринеш за последице. Јак си када пораз претвориш у победу. Јак си када можеш да издржиш самоћу.

Да ли бисте опет све исто?

Не желим да заборавим своју прошлост, нити да је мењам, зато што ме је баш учинила онаквом каква сам данас.

Никеа Вучетић