Душица Спасић, водитељка: Конкуренција ме инспирише

Душица већ 11 година води Јутарњи програм на РТС-у, а пред камере је први пут стала 2002. када је помало бојажљиво упливала у свет телевизије. Те године се међу хиљадама кандидата заједно са још 14 колега издвојила на РТС-овом конкурсу за нова телевизијска лица, на који се пријавила на наговор пријатељице. Након шестомесечне обуке Душица постаје новинар и водитељ у сателитском програму, где је и научила основе телевизије. Иако тада неискусна, Душица је веома брзо показала свој таленат и схватила да је новинарство ипак њен животни позив, због чега је одустала од студија шпанског језика и уписала и у року завршила журналистику.

Већ након годину дана рада на телевизији, њен теланат нису препознали само гледаоци са друге стране света, већ и уредници информативног програма, који су је позвали у њихову редакцију. Прихвативши нови изазов Душица тада улази у историју РТС-а као најмлађа спикерка емисија „Вести“ и „Дневник“, што јој је, како је рекла, поједнако било и терет, али и добра прилика.

Била је то велика част да ми се укаже толико поверење, али искрено, и велики стрес. Да ме сада неко пита за исто, мислим да бих рекла да нема шансе да то могу да изнесем и преживим, рекла је водитељка Душица Спасић на почетку разговора за Дневников ТВ Магазин.

Изјавили сте да сте након првог снимања у студију помислили да никад више нећете стати пред камере, ипак, већ готово 16 година сте активни у телевизијском новинарству. Јавља ли се и данас страх од камере или сте се пак, у међувремену привикли на њих?

После толико година, тај почетнички страх од камера јесте нестао, што је потпуно природно. Сада постоји нешто друго, није страх, али јесте велика одговорност и тежња да све буде планирано и унапред договорено. Развој тих тзв. „страхова”, различитих осећаја и психичког стања пред камерама је исцрпна тема.

О чему размишљате пре него што се укључе камере и пре но што пожелите гледаоцима добро јутро?

Размишљам и замишљам да све тече по плану, да смо сви спремни и да отворимо дан најбоље могуће. Битно је да првих пола сата емисије почне како треба. Обично кажем: „Само да ова прва три сата прођу по плану и како треба“, а после је лако.

Многи становници у Србији започињу дан и проводе преподне уз вас. Да ли људи на улици због тога сматрају да сте им блиски и смета ли вам то?

Доста људи ме гледа као свакодневног посетиоца на првој јутарњој кафи, сталног и првог госта који им улази у домове. Тако и причају са мном, отворено и природно, као стари знанци. Не смета ми, напротив, изузетно прија јер то представља и част и задовољство.

Са РТС-а је поникао први јутарњи програм у нашој земљи, а данас је таква форма готово на свим ТВ станицама. Пратите ли рад конкуренције?

Колико ми време дозвољава. Широко је прихваћена форма коју је РТС поставио пре више од 30 година и коју смо сви ми годинама неговали и унапређивали. Полако је већина телевизија уводила јутарње програме исте форме, али је свако уносио и неке своје идеје, специфичности. Добро је што постоји различитост, разноликост и конкуренција јер инспиришу и терају на стални прогрес.

Од почетка године доста ваших колега је прешло на конкурентске телевизије, што је у медијима изазвало велико интересовање. Јесте ли и ви добијали понуде за рад на другим форматима и на другим телевизијама?

Добијала сам понуде и за друге формате и за друге телевизије.

Изјавили сте да упркос томе што годинама водите Јутарњи програм не можете да се навикнете на рано устајање. Јесте ли се уморили од раног буђења и размишљате ли о раду на емисијама другог типа? 

Не могу да се навикнем јер у људској природи није да устаје у 4 ујутру, а ја волим да спавам, али нисам једина и не жалим се. Како нико не пита лекаре, пекаре, продавце и све друге моје колеге и све оне који се буде у исто време, како је њима? Зато је дивно возити градом када већина спава и буди гледаоце у земљи и свету.

Како у вашим очима изгледају град и људи када крећете на посао с обзиром на то да сваког дана устајете готово пре свих?

Град је предиван, миран, обасјан и спокојан. Људи благо поспани, али орни. Они који се враћају из провода, углавном видно расположени. Најлепше је када је Београд под снегом и свечаном расветом али и у сред лета када јутарње температуре освеже дан.

Јесте ли у дугогодишњој каријери имали негативна искуства с гостима, будући да ваша емисија иде уживо и како се у тим ситуацијама изборите?

То је саставни део посла. Нису сви пођеднако расположени. Битно је остати пристојан, професионалан и прибран домаћин.

Кајете ли се понекад што нисте остварили своју жељу да будете пилот или професор шпанског језика?

Не. Нема сврхе кајање, ја у овом послу уживам. Питање да ли би било тако на неком другом радном месту.

Владимир Бијелић