Dušica Spasić, voditeljka: Konkurencija me inspiriše

Dušica već 11 godina vodi Jutarnji program na RTS-u, a pred kamere je prvi put stala 2002. kada je pomalo bojažljivo uplivala u svet televizije. Te godine se među hiljadama kandidata zajedno sa još 14 kolega izdvojila na RTS-ovom konkursu za nova televizijska lica, na koji se prijavila na nagovor prijateljice. Nakon šestomesečne obuke Dušica postaje novinar i voditelj u satelitskom programu, gde je i naučila osnove televizije. Iako tada neiskusna, Dušica je veoma brzo pokazala svoj talenat i shvatila da je novinarstvo ipak njen životni poziv, zbog čega je odustala od studija španskog jezika i upisala i u roku završila žurnalistiku.

Već nakon godinu dana rada na televiziji, njen telanat nisu prepoznali samo gledaoci sa druge strane sveta, već i urednici informativnog programa, koji su je pozvali u njihovu redakciju. Prihvativši novi izazov Dušica tada ulazi u istoriju RTS-a kao najmlađa spikerka emisija „Vesti“ i „Dnevnik“, što joj je, kako je rekla, pojednako bilo i teret, ali i dobra prilika.

Bila je to velika čast da mi se ukaže toliko poverenje, ali iskreno, i veliki stres. Da me sada neko pita za isto, mislim da bih rekla da nema šanse da to mogu da iznesem i preživim, rekla je voditeljka Dušica Spasić na početku razgovora za Dnevnikov TV Magazin.

Izjavili ste da ste nakon prvog snimanja u studiju pomislili da nikad više nećete stati pred kamere, ipak, već gotovo 16 godina ste aktivni u televizijskom novinarstvu. Javlja li se i danas strah od kamere ili ste se pak, u međuvremenu privikli na njih?

Posle toliko godina, taj početnički strah od kamera jeste nestao, što je potpuno prirodno. Sada postoji nešto drugo, nije strah, ali jeste velika odgovornost i težnja da sve bude planirano i unapred dogovoreno. Razvoj tih tzv. „strahova”, različitih osećaja i psihičkog stanja pred kamerama je iscrpna tema.

O čemu razmišljate pre nego što se uključe kamere i pre no što poželite gledaocima dobro jutro?

Razmišljam i zamišljam da sve teče po planu, da smo svi spremni i da otvorimo dan najbolje moguće. Bitno je da prvih pola sata emisije počne kako treba. Obično kažem: „Samo da ova prva tri sata prođu po planu i kako treba“, a posle je lako.

Mnogi stanovnici u Srbiji započinju dan i provode prepodne uz vas. Da li ljudi na ulici zbog toga smatraju da ste im bliski i smeta li vam to?

Dosta ljudi me gleda kao svakodnevnog posetioca na prvoj jutarnjoj kafi, stalnog i prvog gosta koji im ulazi u domove. Tako i pričaju sa mnom, otvoreno i prirodno, kao stari znanci. Ne smeta mi, naprotiv, izuzetno prija jer to predstavlja i čast i zadovoljstvo.

Sa RTS-a je ponikao prvi jutarnji program u našoj zemlji, a danas je takva forma gotovo na svim TV stanicama. Pratite li rad konkurencije?

Koliko mi vreme dozvoljava. Široko je prihvaćena forma koju je RTS postavio pre više od 30 godina i koju smo svi mi godinama negovali i unapređivali. Polako je većina televizija uvodila jutarnje programe iste forme, ali je svako unosio i neke svoje ideje, specifičnosti. Dobro je što postoji različitost, raznolikost i konkurencija jer inspirišu i teraju na stalni progres.

Od početka godine dosta vaših kolega je prešlo na konkurentske televizije, što je u medijima izazvalo veliko interesovanje. Jeste li i vi dobijali ponude za rad na drugim formatima i na drugim televizijama?

Dobijala sam ponude i za druge formate i za druge televizije.

Izjavili ste da uprkos tome što godinama vodite Jutarnji program ne možete da se naviknete na rano ustajanje. Jeste li se umorili od ranog buđenja i razmišljate li o radu na emisijama drugog tipa? 

Ne mogu da se naviknem jer u ljudskoj prirodi nije da ustaje u 4 ujutru, a ja volim da spavam, ali nisam jedina i ne žalim se. Kako niko ne pita lekare, pekare, prodavce i sve druge moje kolege i sve one koji se bude u isto vreme, kako je njima? Zato je divno voziti gradom kada većina spava i budi gledaoce u zemlji i svetu.

Kako u vašim očima izgledaju grad i ljudi kada krećete na posao s obzirom na to da svakog dana ustajete gotovo pre svih?

Grad je predivan, miran, obasjan i spokojan. Ljudi blago pospani, ali orni. Oni koji se vraćaju iz provoda, uglavnom vidno raspoloženi. Najlepše je kada je Beograd pod snegom i svečanom rasvetom ali i u sred leta kada jutarnje temperature osveže dan.

Jeste li u dugogodišnjoj karijeri imali negativna iskustva s gostima, budući da vaša emisija ide uživo i kako se u tim situacijama izborite?

To je sastavni deo posla. Nisu svi pođednako raspoloženi. Bitno je ostati pristojan, profesionalan i pribran domaćin.

Kajete li se ponekad što niste ostvarili svoju želju da budete pilot ili profesor španskog jezika?

Ne. Nema svrhe kajanje, ja u ovom poslu uživam. Pitanje da li bi bilo tako na nekom drugom radnom mestu.

Vladimir Bijelić