Др Зорана Тодоровић о ефектима медитирања: Пут ка квалитетнијем животу

Њу је водила радозналост да сазна како тело функционише и жеља да своје знање употреби за смањење женског бола и патње. Завршивши студије пре рока с високим просеком, добила је стипендију на Еразмус универзитету у Ротердаму у области јавног здравља. За свој мастер рад одабрала је тему „Утицај медитације на структуру мозга“. Замолили смо др Тодоровић да нам открије да ли је ово истраживање имало утицаја на њу саму:

– Када сам се вратила из Ротердама у Бегорад почела сам с редовном праксом медитације и то ми је променило живот набоље. Унело ми је мир, донело јасноћу и допринело да будем у ближем контакту са собом и чујем свој унутрашњи глас, јер када чујете свој глас, ви тада живите своју аутентичну природу. Овај мастер рад касније сам допунила стеченим знањем из ендокринологије и презентовала га на прошлогодишњем Српском конгресу о менопаузи у Београду. То предавање о утицају медитације на наше хормоне ћу одржати и на Интернационалном конгресу о репродуктивном здрављу овог децембра у Фиренци.

Како наука гледа на медитацију?

– Медитација је комплексни ментални процес који има утицаја на когницију, на сензорне и емотивне компоненте, на аутономни нервни систем и на хормоне односно на процесе у телу. Требало би истаћи да је напредак неуро науке у последњих 30 година увелико имао утицаја на разна истраживања у свету на ову тему. У научним круговима медитација је, пре свега, тренинг пажње, јер се у медитацији увек фокусира на нешто – на дах или на процесе у телу. Циљ медитације је да се из једног активног стања, када имамо ројеве мисли (око 70 хиљада дневно), мозак смири и доведе у стање мирноће. Сликовито речено, наше мисли су као неко мајмунче које је непрестано у покрету, а да би га бар за неко време смирили ми му дајемо банану – односно усмеримо му пажњу на нешто, а то може бити сопствено дисање.

Зашто је потребно да се умири мозак?

– Да би се редуковао стрес. Када је миран ум – тело је опуштено. Умиривањем мозга ми смањујемо његову активност и тада се активирају инихибишући неуротрансмитери. На овај начин се смањује рад осовине која је задужена за стрес. Мозак се мења функционално и структурално, јер структура увек прати функцију. Током медитације долази до повећања неурохормона који доводе до пада нивоа кортизола и свих осталих хормона који се појављују у стресној реакцији. Потом долази до повећања нивоа мелатонина, серотонина и осталих хормона среће.

У Немачку је др Зорана Тодоровић отишла на наговор своје љубави из студентских дана, а сада супруга, такође лекара. Имала је отпор према животу у иностранству, али је љубав ипак победила. У Немачкој је положила је све испите да би могла да се бави овим позивом и тек сада је у прилици да одабере своју специјализацију, а жеља јој је да то буде из области репородуктивног здравља.

– Када сам се вратила из Холандије у Београд волонтирала сам на Ендокринолошкој клиници, јер сам ту област медицине јако заволела. Уписала сам и специјализацију из ове области као самофинансирајући студент, али је, на жалост, нисам завршила, јер сам се удала и преселила у Немачку. Тамо сам прво радила на клиници за реуматологију, а сада сам на клиници за гинекологију. Пошто у Немачкој ендокринологијом репродуктивног здравља могу да се баве само гинеколози – решила сам да упишем специјализацију из гинекологије. Почињем у новембру и надам се да ће ми то помоћи да испуним своју животну мисију. Жеља ми је да остварим и представим свој Зокситоцин концепт (назван према мом омиљеном хормону – окситоцину), који ће помагати, стимулисати, оснаживати женски принцип и који ће женама кроз едукацију помоћи да буду здраве, задовољне и срећне и тиме допринесу срећнијем и бољем свету.

Да ли бисте нам детаљније објаснили на шта и како ти активирани хормони делују?

– Када се лучи серотонин ми осећамо срећу и задовољство. Важна је и активација мелатонина, хормона и универзалног синхронизатора који утиче на наш дневно-ноћни ритам, али он је битан имунолошки стимуланс, као и код настајања полних хормона. Затим долази до повећања нивоа окситоцина, хормона блаженства и радости. То је хормон који нам помаже да се повежемо с другим људима, да отворимо наше срце, а у контексту медитације је хормон који нуди спокој и мир. Вазопресин, хормон задњег режња хипофизе, један је од хормона који утиче ниво воде у телу, на скупљање и ширење крвних судова и на парасимпатикус (аутономни нервни систем). Наиме, када се у медитацији тело опусти и крвни судови се прошире, може доћи до пада притиска, али пошто се активира вазопресин и његов ниво се повиси, он ће сузити крвне судове и ниво крвног притиска се неће мењати, односно остаје оптималан.

Заједнички учинак окситоцина и вазопресина је да током медитације умирују амигдалу, тј. наш несвесни одговор за (често безразложну) стрепњу, бригу и напетост. Неке студије показују и да се повећава ниво бета-ендорфина који чини да се умањи осећај бола и даје осећај задовољства. Повећава се ниво габе (гама аминобутерне киселине) што је главни инхибиторни неуротрансмитер, која нам даје осећај као да смо у полусну.

Да ли се зато после медитације осећамо одморно?

– Да, али и уз утицај окситоцина и вазопресина који такође утичу на отклањање умора, ми стварно из медитације излазимо одморни. Када сам ово сазнала, често сам то примењивала током учења. После неколико сати учења медитирам двадесетак минута и после тога се осећам одморно, као да сам спавала. Истраживања су потврдила и повећање когнитивних способности после медитације, па бих ову праксу топло препоручила свим ученицима и студентима.

Споменули сте да се током медитације мења и структура мозга. Да ли бисте нам нешто више о томе рекли?

– Наши неурони у мозгу су умрежени, као интернет, а циљ је добра комуникација. Посредством медитације стварају се нове синапсе, тј. неурони се преспајају. Повећава се густина и дебљина делова мозга који су активни. Може се упоредити с мишићима – они који раде, њихова функција ће се повећавати као и њихов обим. Напоменула бих да се све то не дешава у примитивном мозгу, него у фронталном делу који је задужен за коплексне структуре као што је наше одлучивање, карактер, мисаони процес, меморија. Затим, то се односи и на делове мозга који су задужени за обрађивање емоција, за наш доживљај света. Све је ово снимано и мерено функционално магнетном резонанцом где су монахе с преко 20 година медитативног искуства упоређивали с људима који никада нису медитирали.

До ког закључка се дошло?

– Истраживања су потврдила да су људи који медитирају спокојнији и да обрађују податке другачије, да гледају на свет другачије. Између осталог, то доводи и до тога да се неки догађају не перципирају као опасност, него као прилика или изазов. Зашто се медитацијом подиже стање свести, јер се спаја ум (пажња, когнитивни процеси) с телом (физиолошке функције) и осећајима и тако имамо осећај целовитости. Напоменула бих да је тело најискренији део система, јер тело не лаже. Зато и треба да будемо стално у контакту с нашим телом, да заузмемо тај активан став и преузмемо одговорност за себе и своје здравље. Усмеравањем наше свесне пажње на тело ми спајамо супротности, а када их спојимо, систем је свестан и то је пут ка квалитетнијем животу.

Марина Јабланов Стојановић