Dr Zorana Todorović o efektima meditiranja: Put ka kvalitetnijem životu

Nju je vodila radoznalost da sazna kako telo funkcioniše i želja da svoje znanje upotrebi za smanjenje ženskog bola i patnje. Završivši studije pre roka s visokim prosekom, dobila je stipendiju na Erazmus univerzitetu u Roterdamu u oblasti javnog zdravlja. Za svoj master rad odabrala je temu „Uticaj meditacije na strukturu mozga“. Zamolili smo dr Todorović da nam otkrije da li je ovo istraživanje imalo uticaja na nju samu:

– Kada sam se vratila iz Roterdama u Begorad počela sam s redovnom praksom meditacije i to mi je promenilo život nabolje. Unelo mi je mir, donelo jasnoću i doprinelo da budem u bližem kontaktu sa sobom i čujem svoj unutrašnji glas, jer kada čujete svoj glas, vi tada živite svoju autentičnu prirodu. Ovaj master rad kasnije sam dopunila stečenim znanjem iz endokrinologije i prezentovala ga na prošlogodišnjem Srpskom kongresu o menopauzi u Beogradu. To predavanje o uticaju meditacije na naše hormone ću održati i na Internacionalnom kongresu o reproduktivnom zdravlju ovog decembra u Firenci.

Kako nauka gleda na meditaciju?

– Meditacija je kompleksni mentalni proces koji ima uticaja na kogniciju, na senzorne i emotivne komponente, na autonomni nervni sistem i na hormone odnosno na procese u telu. Trebalo bi istaći da je napredak neuro nauke u poslednjih 30 godina uveliko imao uticaja na razna istraživanja u svetu na ovu temu. U naučnim krugovima meditacija je, pre svega, trening pažnje, jer se u meditaciji uvek fokusira na nešto – na dah ili na procese u telu. Cilj meditacije je da se iz jednog aktivnog stanja, kada imamo rojeve misli (oko 70 hiljada dnevno), mozak smiri i dovede u stanje mirnoće. Slikovito rečeno, naše misli su kao neko majmunče koje je neprestano u pokretu, a da bi ga bar za neko vreme smirili mi mu dajemo bananu – odnosno usmerimo mu pažnju na nešto, a to može biti sopstveno disanje.

Zašto je potrebno da se umiri mozak?

– Da bi se redukovao stres. Kada je miran um – telo je opušteno. Umirivanjem mozga mi smanjujemo njegovu aktivnost i tada se aktiviraju inihibišući neurotransmiteri. Na ovaj način se smanjuje rad osovine koja je zadužena za stres. Mozak se menja funkcionalno i strukturalno, jer struktura uvek prati funkciju. Tokom meditacije dolazi do povećanja neurohormona koji dovode do pada nivoa kortizola i svih ostalih hormona koji se pojavljuju u stresnoj reakciji. Potom dolazi do povećanja nivoa melatonina, serotonina i ostalih hormona sreće.

U Nemačku je dr Zorana Todorović otišla na nagovor svoje ljubavi iz studentskih dana, a sada supruga, takođe lekara. Imala je otpor prema životu u inostranstvu, ali je ljubav ipak pobedila. U Nemačkoj je položila je sve ispite da bi mogla da se bavi ovim pozivom i tek sada je u prilici da odabere svoju specijalizaciju, a želja joj je da to bude iz oblasti reporoduktivnog zdravlja.

– Kada sam se vratila iz Holandije u Beograd volontirala sam na Endokrinološkoj klinici, jer sam tu oblast medicine jako zavolela. Upisala sam i specijalizaciju iz ove oblasti kao samofinansirajući student, ali je, na žalost, nisam završila, jer sam se udala i preselila u Nemačku. Tamo sam prvo radila na klinici za reumatologiju, a sada sam na klinici za ginekologiju. Pošto u Nemačkoj endokrinologijom reproduktivnog zdravlja mogu da se bave samo ginekolozi – rešila sam da upišem specijalizaciju iz ginekologije. Počinjem u novembru i nadam se da će mi to pomoći da ispunim svoju životnu misiju. Želja mi je da ostvarim i predstavim svoj Zoksitocin koncept (nazvan prema mom omiljenom hormonu – oksitocinu), koji će pomagati, stimulisati, osnaživati ženski princip i koji će ženama kroz edukaciju pomoći da budu zdrave, zadovoljne i srećne i time doprinesu srećnijem i boljem svetu.

Da li biste nam detaljnije objasnili na šta i kako ti aktivirani hormoni deluju?

– Kada se luči serotonin mi osećamo sreću i zadovoljstvo. Važna je i aktivacija melatonina, hormona i univerzalnog sinhronizatora koji utiče na naš dnevno-noćni ritam, ali on je bitan imunološki stimulans, kao i kod nastajanja polnih hormona. Zatim dolazi do povećanja nivoa oksitocina, hormona blaženstva i radosti. To je hormon koji nam pomaže da se povežemo s drugim ljudima, da otvorimo naše srce, a u kontekstu meditacije je hormon koji nudi spokoj i mir. Vazopresin, hormon zadnjeg režnja hipofize, jedan je od hormona koji utiče nivo vode u telu, na skupljanje i širenje krvnih sudova i na parasimpatikus (autonomni nervni sistem). Naime, kada se u meditaciji telo opusti i krvni sudovi se prošire, može doći do pada pritiska, ali pošto se aktivira vazopresin i njegov nivo se povisi, on će suziti krvne sudove i nivo krvnog pritiska se neće menjati, odnosno ostaje optimalan.

Zajednički učinak oksitocina i vazopresina je da tokom meditacije umiruju amigdalu, tj. naš nesvesni odgovor za (često bezrazložnu) strepnju, brigu i napetost. Neke studije pokazuju i da se povećava nivo beta-endorfina koji čini da se umanji osećaj bola i daje osećaj zadovoljstva. Povećava se nivo gabe (gama aminobuterne kiseline) što je glavni inhibitorni neurotransmiter, koja nam daje osećaj kao da smo u polusnu.

Da li se zato posle meditacije osećamo odmorno?

– Da, ali i uz uticaj oksitocina i vazopresina koji takođe utiču na otklanjanje umora, mi stvarno iz meditacije izlazimo odmorni. Kada sam ovo saznala, često sam to primenjivala tokom učenja. Posle nekoliko sati učenja meditiram dvadesetak minuta i posle toga se osećam odmorno, kao da sam spavala. Istraživanja su potvrdila i povećanje kognitivnih sposobnosti posle meditacije, pa bih ovu praksu toplo preporučila svim učenicima i studentima.

Spomenuli ste da se tokom meditacije menja i struktura mozga. Da li biste nam nešto više o tome rekli?

– Naši neuroni u mozgu su umreženi, kao internet, a cilj je dobra komunikacija. Posredstvom meditacije stvaraju se nove sinapse, tj. neuroni se prespajaju. Povećava se gustina i debljina delova mozga koji su aktivni. Može se uporediti s mišićima – oni koji rade, njihova funkcija će se povećavati kao i njihov obim. Napomenula bih da se sve to ne dešava u primitivnom mozgu, nego u frontalnom delu koji je zadužen za kopleksne strukture kao što je naše odlučivanje, karakter, misaoni proces, memorija. Zatim, to se odnosi i na delove mozga koji su zaduženi za obrađivanje emocija, za naš doživljaj sveta. Sve je ovo snimano i mereno funkcionalno magnetnom rezonancom gde su monahe s preko 20 godina meditativnog iskustva upoređivali s ljudima koji nikada nisu meditirali.

Do kog zaključka se došlo?

– Istraživanja su potvrdila da su ljudi koji meditiraju spokojniji i da obrađuju podatke drugačije, da gledaju na svet drugačije. Između ostalog, to dovodi i do toga da se neki događaju ne percipiraju kao opasnost, nego kao prilika ili izazov. Zašto se meditacijom podiže stanje svesti, jer se spaja um (pažnja, kognitivni procesi) s telom (fiziološke funkcije) i osećajima i tako imamo osećaj celovitosti. Napomenula bih da je telo najiskreniji deo sistema, jer telo ne laže. Zato i treba da budemo stalno u kontaktu s našim telom, da zauzmemo taj aktivan stav i preuzmemo odgovornost za sebe i svoje zdravlje. Usmeravanjem naše svesne pažnje na telo mi spajamo suprotnosti, a kada ih spojimo, sistem je svestan i to je put ka kvalitetnijem životu.

Marina Jablanov Stojanović