окоТВоко: Све се то догодило на путу за лудило
Бежећи од свакодневних вести, од сталних несрећа, једних те истих геополитичких аналитичара који „млате празну сламу” по свим нашим телевизијама, од опште хистерије и свађе одлучујем да не бацим телевизор кроз прозор и да га ипак упалим.
И тако се нађем на City play каналу и шокирам се шта има све на бета касетама. Александра Радовић плавуша, Леонтина мршава, Маја Николић нормална, Бојан Маровић има косу, Ксенија Пајчин, „Фламингоси”, Минеа, „Магазин” са Розгом, група „Маг”, Борис Новковић млад, мршав и згодан, „Colonia” у напону снаге, Наташа Беквалац, Лидија, „Тап 011”, Саша Ковачевић, Зорана, Жељко Јоксимовић, Жељко Самарџић, Весна Писаревић, Баки Б3, Тоше Проески, Каролина Гочева, Нина Бадрић са мега- хитом „Такви као ти”...
Јао, што смо пре само двадесет година имали лепу мејнстрим поп музику - да слушаш сваки дан на радију и да те не оптерећује.
Исто тако одем и на фолк носталгичне канале а тамо: Ана Бекута, Снежана Ђуришић, Цакана, Гоца Лазаревић, Маринко Роквић, Џеј, Тозовац, Рођа Раичевић, Славко Бањац, Мерима Његомир, Весна Змијанац... Како су некад били лепи плејбекови на телевизији.
Уопште није требало да се снимају високобуџетни спотови, ако је песма била добра било је довољно да се заврти у City клубу код Бошка или да се представи код Минимакса у емисији или да неко дође у „Таблоид” као Ана Кокић да отпева „Мојне мала” и да направи лом. Сутрадан су сви знали за њу.
Какву смо имали лепу поп, фолк музику пре само двадесет година. Сад одгледаш „Песму за Евровизију” или „Дору” и ништа не упамтиш. У последње три године нико није у стању да направи поп-хит у региону. Можда се омакне некад Хуљићу па да Јелени Розги „Краљицу” и Петру Граши „Ако те питају”.
Види се да одласком Марине Туцаковић настаје велика празнина и да нема ко да направи велики хитове какве је некад имала Светлана Цеца Ражнатовић. Није ни чудо што су најпопуларније песме од пре тридесет година, кад се родила већина данашњих новинара шоу-биза.
Песме „Златни дан” Бисере Велетанлић и „Буди добар као што сам ја” Маје Оџаклијевске настале су пре скоро тридесет година. Ајде нађите данас такву песму.
Најпродаванија песма свих времена „Зора је сванула” Неде Украден настала је тачно пре четрдесет година, а први велики хит Здравка Чолића „Април у Београду” пре пола века и ове године тај јубилеј ће бити обележен на „Београдском пролећу”.
Ми данас немамо музику. Имамо скандал мајсторе, церекања на телевизији и имамо певачице које имају милионске прегледе на Јутјубу али их нико не препознаје на улици, ни у новинама, ни на телевизији.
Занимљиво је како знамо неке песме од пре двадесет година, а ове данашње не знамо, иако се поједине певачице не скидају са телевизије.
Џаба им, што би Милић Вукашиновић у једној Минимаксовизији рекао: „Немаш хита”. Волим што сам човек из старих добрих времена.
Ја се бар имам чега сећати. Сјајних гостију, фестивала и путовања. Ово данас није ни за сећање ни за памћење. Од како сам налетео на City play, Југотон ТВ, Радио Лола ја и не шалтам канале. Ухватио сам себе једно вече да сам пет сати био на тим носталгичним каналима.
Боље је од било које психотерапије. Данас на прст једне руке може да се преброје певачи и групе који могу да напуне велику дворану „Спенса” или да одрже концерт у МТС дворани.
Све је постало „Лудило моје” што би рекла Јована Пајић разводећи се од Саше Тропика и тражећи утеху у песми Марије Шерифовић. Или што би то Ђоле Балашевић лепо описао на једном концерту карикирајући песму Милета Игњатовића: „Све се то догодило на путу за лудило”.
Aлександар Филиповић
