окоТВоко: Нема сигнала
Комеморација Саше Поповића, коју су преносили Блиц, К1, Курир, Пинк и Гранд телевизија, била је занимљив пример кроз који смо могли да видимо како медији делују и како су заправо данашњи уредници сви они који су одрасли уз музику и звезде једног времена.
И видело се колико је то паралелна стварност. Најбољи је био пренос на ТВ Гранд у ком се без шминке све видело. „Чија је оно звијезда”, запеваше на прослави 80. рођендана Црвене звезде. Запевали су Здравко Чолић, Бајага и Жељко Јоксимовић, гледао сам на К1.
На „Дори” се нису прославили. Победио је Херцеговац из Мостара, Марко Бошњак. Он је својевремено учествовао у „Пинковим звездицама”. Сећам се кад су Милан Станковић, Гоца Тржан, Јелена Томашевић и Леонтина плакали кад је певао „Што те нема”.
Марко је то отпевао другачије него Амира Медуњанин и Јадранка Стојаковић. То је било далеке 2017. године. Његова победничка песма за „Евровизију” има нешто демонско у себи.
Признајем, не свиђа ми се као песма Бејби Лазање, као што ми се не свиђа ни када „Магазин” пева на енглеском без Розге. То није „Магазин”. Али, забава је само слика мрачног света у коме живимо и који се не може лако превазићи.
Убише се они силни геополитички аналитичари у јутарњим програмима да нас убеде да ће бити боље, али... слаба вајда. Са телевизија долазе страшне поруке.
Једна од порука је свакако и исповест Ведране Рудан како умире и како се бори за голи живот и колико то кошта. Личи на исповести Марине Туцаковић и Исидоре Бјелице које смо прерано заборавили.
Оде човек на телевизију уместо код психотерапеута или код попа на исповест. Мислим да је то храбар чин за оног који то може, а да је тешко за оног ко то треба да гледа.
Ведрана Рудан је рекла да умире и да одлази на подручје без сигнала. Требало је да дође до ове ситуације да схвати да на свету можда негде и постоје добри људи, а да их има посебно у Србији.
Стравично је гледати телевизију ових дана када је дошло лепо време и пролеће. Гледа ко мора. Толико је смрти, лоших вести, одлазака великана. Не постоји више ни фестивал ни догађај који ће орасположити публику.
Кад само вратимо филм пре двадесет, тридесет година било је много, много лепше. Гледао сам на Астротелевизији - чекају нас астро квадрати и две ретропланете. Никада неће бити теже, а мислили смо да смо све тешке вести видели.
И док неке телевизије тамбурају, друге млате празну сламу, треће су досадне и анемичне. У праву је била Цеца када је испред Поповићевог дома, након његове смрти, окупљеним новинарима рекла: „Аман, где ће вам душа? Пустите породицу да ожали своје најмилије”. Кажу силни телевизијски новинари: „Шта ћемо, морамо”. Где ће вам душа?!
Не знам, чини ми се да, после свега што сам учио о етици, постулатима ове професије, након тридесет година каријере, четири године студирања у најтежим деведесетим годинама, никад нисам присуствовао горим медијским временима.
Пошто сам неко ко је дипломирао на колумнама Александра Тијанића, Богдана Тирнанића, Стојана Церовића, Петра Луковића, Мирјане Бобић могу само да посведочим да су постојала много боља времена када је у питању наша професија. Мени се чини да има сигнала, али да знања и памети нема.
И, да, ретко да сам срео неког расположеног колегу који прати шоу-биз. Расположени су нарциси и и они који су стално у неком его трипу. Благо таквима. Давно је Марина Туцаковић за Џеја написала: „Благо оном ко рано полуди”. Онај ко на мрежама гледа инсерте из наших телевизијских програма увериће се у тачност те реченице. Чињеница је да ће неко да оде на неко боље место, али ће увек бити сигнала да јави ту вест.
Александар Филиповић
