окоТВоко: Дрво живота

Нова песма Златана Стипишића Џибонија „Дрво” била је инспирација Ани Бекути за говор на комеморацији Саше Поповића. Део песме каже овако: „Тијело земљи нек је зрно, душа пресели у дрво, у тишину својих годова као паучина исплетена. Сва су лица, сва имена само свијетла ноћних бродова... могу бити бор на вјетру, сам у мраку, сам на свијетлу, дрво у тишини шуме, јер ме шуме све разуме.

Могу бити то што јесам, заблудама својим тесан, живо дрво испод коре, чекам руке да ме створе да бих био весло брода спокојан крај дивљих вода, шибице што ноћу виде, бијели штап што зна гдје иде. Бити једна од дасака која ода ход корака, одшкринута врата собе пуштам свијетло што те зове к мени”...  

Ана Бекута, као једна од ретких интелектуалаца на нашој естради која чита, размишља о духовности и суочила се са смрћу вољене особе, веома је добро препознала ово музичко ремек-дело. 

Џибони је прошле недеље на једном ченејском салашу у уском кругу пријатеља, колега и књижевника промовисао књигу „Дрво“, збирку текстова надахнутих његовим песмама. Све је почело када су Миљенко Јерговић („Удица“) и Дејан Стојиљковић („Киша“) написали приповетке инспирисане овим Стипишићевим нумерама.

Уредник и приређивач књиге, књижевник Ђорђе Матић, дошао је на идеју да позове људе који би могли да уобличе своје доживљаје песама сплитског кантаутора. Међу њима је, поред професионалних писаца, песника и литерата, било и универзитетских професора, новинара, академаца, музичара и ликовних уметника. 

На крају су Ђорђе и Џибони одабрали двадесет и седам аутора чије су приче објављене у збирци „Дрво“. То је сусрет рокенрола и књижевности, а Џибони је аутентичан песник, неко ко много воли салаше, Балашевића и често размишља о судбини Васе Ладачког. Најпријатнија јавна личност са којом сам се срео - топао, емотиван Далмош који воли све нас из Војводине.

Књига и песма су стигле у правом тренутку. И није им била потребна медијска халабука да се о томе чује. То је кантаутор због ког је публика пешице долазила на концерте. Човек који никад није бежао од медија, али није ни трчао да га јуре. Неко ко је успео да сачува достојанство и свој став и у тешким временима. Мој вршњак. И доказао је да без телевизије може, али и да не бежи од пробраних новинара. Даје интервју кад му се да, јер зна да ће његове песме остати „за вијек и вијекова”. 

Аутор „Цесарице” и у „Љубав вјере немам” приуштио нам је културни и медијски догађај, а да се није рекламирао. У временима смрти, одлазака многих људи, управо нам је била потребна таква песма, као што је „Дрво”. Да појаснимо, песма од шест минута не може бити класичан радијски хит, али може бити молитва, катарза, прочишћење, утеха. 

И, ова песма није настала случајно. Признајем, велики сам фан лика и дела Златана Стипишића Џибонија. Једном ми је рекао:  „Увек имаш супер оквире за наочаре, где их набављаш”? Причали смо и о многим певачима народне музике јер Гибо зна све - од Лепе Лукић, Ере Ојданића до Мирослава Илића. 

И хвала му што је написао ову песму која није за свакога. То је песма само за оне које су изгубили неко драго биће сплетом судбинских околности. И то је само за оне које разумеју шта је ово што се око нас дешава. Зато и није чудна ментална веза Ане Бекуте и Златана Стипишића Џибонија. Јер досадили су ми плитки, површни медији и још неки који имају храброст да се зову новинарима а брукају професију где стигну. Зато нам је требало „Дрво”, на војвођанском салашу, кад су процветали јорговани. 

Александар Филиповић