окоТВоко: Новогодишња тесна ТВ кожа

А онда кад крену да пуштају Новогодишње народно весеље са све покојницима. О покојнику све најлепше, али није лепо да се сетимо наших истакнутих уметника кад неко из архиве узме новогодишње народно весеље и пусти тако да попуни огроман временски простор. Пре неколико година РТС је превазишао себе правећи спектакуларан новогдишњи програм, посебно кад су имали велике јубилеје, али чини се из године у године да посустају. Посебно кад је у питању хумористички програм, јер тако нешто и не постоји. 

Треба се само сетити какве су програме правили Новак Новак и Радивоје Лола Ђукић и како је то изгледало са Мијом и Чкаљом. Па потребно је посетити интернет платформу РТС планета и видети како је изгледала „Фолк парада” коју су водили Злата Петковић, Цуне и Тозовац, у малом сведеном студију, певачи су наступали уз маестралне кореографије Петра Слаја. 

И данас уживам кад на Јутјубу видим кореографију и наступ Наде Топчагић уз песму „Михајло, Мики, Мики, прође живот оволики”. Па неко се сетио емисије „Диско фолк” у којој су снимљени плејбекови за историју. „Зана” и Драгана Мирковић „Е, мој докторе”, Лепа Брена „Четири године дуге”, Неда Украден пева „Нино”, а Влатко Стефановски из „Леб и сол” је фрајер који јој статира. 

Да не причам о томе како је изгледало новогодишње издање „Бољег живота”, затим „Образ уз образ”. Пошто није било телевизије „на враћање” него само канали на ЈРТ мрежи, остајало се код куће да се гледа новогодишњи програм и да се ужива. 

Музика за све укусе, за све генерације. Чујете једном на телевизији и памтите за цео живот. И што нам неко не направи те лепе колаже новогодишњих програма да не морамо да их гледамо по Јутјубу и Инстаграму?! Новогодишње програме у којима није било музичке политичке коректности него је група „Нервозни поштар” долазила на ТВ НС да пева „Нова година куца на вратима”. 

Није постојао лажни елитизам, али се водило рачуна о томе ко и како наступа. А сада је на свим телевизијама исто. Свуда певају исти певачи. Непостојање било каквог сатиричног и хумористичког програма. Сви раде по истом моделу, који је патентирао „Гранд”, а преузео Пинк, а то значи натрпај што више свега и свачега у народном весељу. 

Само да је групњак, да је гомила, да нас је што више и могу и бабе и жабе. И онда удри по репризама. Прошле године је толико било реприза партизанских филмова, иако Тито није био некима по вољи. Потом, толико је било реприза домаћих филмова да сам помислио да су у осамдесетим годинама сви били опседнути великим женским грудима, јер ми је само то севало пред очима. Груди су остале, али су сад силиконске. И из ове коже се не може. „Паре, паре”, рекао би сјајни Никола Симић. Паре, паре... Лажни сјај, шљокице и бљештавило. Али, из ове коже се не може. 

И што коначно неко не направи регионални ТВ канал на којем бисмо само гледали старе добре шоу програме и где би се деца учила шта су то добре емисије и добри певачи?! А не да их један извођач лупа папучом по глави и да „бауља и ћарлија”. И да се се бавимо горким укусом једног полног органа који се нон-стоп помиње по телевизијама. 

Просто, срамота је шта гледамо и где живимо. И срамота је да морамо на Јутјубу и на друштвеним мрежама да се присећамо старих добрих ТВ времена. Нек неко направи бар један ТВ канал у ком неће бити вечито истих народних весеља. Свакако мислим да су другачији ТВ програм имали РТС и ТВ Курир, тако да ћу да о томе пишем између Божића и православне Нове године, јер знам шта нам следи до тада - репризе, репризе и репризе. 

Александар Филиповић