окоТВоко: Телевизијске исповедаонице

Чежњиво се већ сада сећамо како је Ена Попов певала песму „Наивна, наивна”. Беху то наивна телевизијска времена. Па,  сећам се и времена када је Пеђа Д Бој вадио „будалу”. То је све чедност, као када у силним репризима старих домаћих филмова гледамо женске дојке као једини симбол сексуалности на телевизији у осамдесетим годинама. 

Наравно, ако не заборавимо легендарно љуљушкање под јорган планином у песми „Соба 23” групе „Денис и Денис” у „Хиту месеца” или пак еротике на чедан социјалистички начин  у споту „Жикино коло” легендарног Милића Вукашиновића, рок верзије сцене „И тата би сине” из филма „Ко то тамо пева”. 

И док је у деведесетим годинама код Милована Илића Минимакса Мића био главни шоумен у емисији и стално је викао „Немаш хита”, последње године су године његове велике судбинске голготе. И у том смислу, телевизије су постале велике исповедаонице без свештених лица и „Великог брата”. 

Тако су новинари успели да ископају Аницу Миленковић, која је дала прву велику ТВ исповест после 16 година у којој је говорила о томе зашто је напустила естраду. То је певачица за коју су типовали да је могла да постане легитимна наследница „Лучета из Касидола”, односно, Драгане Мирковић. 

Аница је лепо почела песмом „На ланчићу име твоје”. Отворено је причала о својој килажи, о пословима које је морала да ради у иностранству, како је чувала старије људе како би могла да обезбеди егзистенцију за своје двоје деце. И певачица Лина Божовић Марковић, која је била позната по великом денс хиту „Бумбар”, у исповести за телевизије „Блиц” и „Курир” проговорила је о свом тешком животу. 

Тата јој је био суицидан, а мајка је имала канцер. Повукла се после трагичне смрти оца који је водио њену каријеру. Лина је највећи успех постигла са 15 година а њену песму „Бумбар” Драган Брајовић Браја посветио је тајкунима и томе како су изгледали почетком деведесетих година. То су биле ајкуле са људским ликом, о којима је певала Бранкица Буљовчић познатија као Ella B, која у Немачкој живи са лепим Љубом из групе „Beat streat” са којим ужива у породичном животу. 

Какви су данас бизнисмени ова песма је била симбол девичанства и чедности. Лина се повремено појављује на концертима где се певају песме из деведесетих година. Све су то сад „Очи боје дуге” у временима опште трагедије, туге и дугиних боја. 

Још један певач се појавио после толико времена. У питању је Радослав Родић Роки, који се замерио неким медијским моћницима и није га било на медијској сцени пуних тридесет година. Роки је познат по песми „Жена” у којој пева: „Ранила ме једна жена, ранила за сва времена”, којом је освојио убедљиву победу на „Месаму”, а многи слушају и његову песму „Волим да те волим”.

Једна од најлепших певачица из тог времена Слађана Делибашић ради као конобарица у кафићу своје ћерке Маринеле и има и приватни вртић у кући где живи као подстанар. 

Многи новинари су покушали да дођу до Цеце Славковић или харизматичне певачице Лидије, која је одлучила да буде професор енглеског у Чачку и да се више никада не појави у медијима. Лидија је певала „Рецку на зиду”, а и данас се слуша њена песма „Нисам те бирала ја”. 

Ех, кад би певачи из деведесетих година знали каква је носталгија према њима можда би се и јавили медијима. Али, паметни људи су се повукли из естрадне џунгле у којој чедност и добар глас више не пролазе. За звездани успех није потребан само таленат и добар глас, већ и добар распоред планета у наталној карти.

Све је лутрија. Па и успех и каријера. Али када слушамо песме из деведесетих година схватамо да је све било много боље него данас, а они су стално били стављани на стуб срама. А сад је све једна носталгија као у песми групи „Моби Дик”. 

Правићемо ми звезде деведесетих од блата. Са овом историјском дистанцом они су већ постали evergreen, што нисам сигуран да ће бити извођачи из овог новог модерног времена у коме песама нема, него је у моди примитивизам и простаклук, остаје само да плачемо за Бакијем Б3 и „Оловном руком”.

Александар Филиповић