okoTVoko: Novogodišnja tesna TV koža

A onda kad krenu da puštaju Novogodišnje narodno veselje sa sve pokojnicima. O pokojniku sve najlepše, ali nije lepo da se setimo naših istaknutih umetnika kad neko iz arhive uzme novogodišnje narodno veselje i pusti tako da popuni ogroman vremenski prostor. Pre nekoliko godina RTS je prevazišao sebe praveći spektakularan novogdišnji program, posebno kad su imali velike jubileje, ali čini se iz godine u godine da posustaju. Posebno kad je u pitanju humoristički program, jer tako nešto i ne postoji. 

Treba se samo setiti kakve su programe pravili Novak Novak i Radivoje Lola Đukić i kako je to izgledalo sa Mijom i Čkaljom. Pa potrebno je posetiti internet platformu RTS planeta i videti kako je izgledala „Folk parada” koju su vodili Zlata Petković, Cune i Tozovac, u malom svedenom studiju, pevači su nastupali uz maestralne koreografije Petra Slaja. 

I danas uživam kad na Jutjubu vidim koreografiju i nastup Nade Topčagić uz pesmu „Mihajlo, Miki, Miki, prođe život ovoliki”. Pa neko se setio emisije „Disko folk” u kojoj su snimljeni plejbekovi za istoriju. „Zana” i Dragana Mirković „E, moj doktore”, Lepa Brena „Četiri godine duge”, Neda Ukraden peva „Nino”, a Vlatko Stefanovski iz „Leb i sol” je frajer koji joj statira. 

Da ne pričam o tome kako je izgledalo novogodišnje izdanje „Boljeg života”, zatim „Obraz uz obraz”. Pošto nije bilo televizije „na vraćanje” nego samo kanali na JRT mreži, ostajalo se kod kuće da se gleda novogodišnji program i da se uživa. 

Muzika za sve ukuse, za sve generacije. Čujete jednom na televiziji i pamtite za ceo život. I što nam neko ne napravi te lepe kolaže novogodišnjih programa da ne moramo da ih gledamo po Jutjubu i Instagramu?! Novogodišnje programe u kojima nije bilo muzičke političke korektnosti nego je grupa „Nervozni poštar” dolazila na TV NS da peva „Nova godina kuca na vratima”. 

Nije postojao lažni elitizam, ali se vodilo računa o tome ko i kako nastupa. A sada je na svim televizijama isto. Svuda pevaju isti pevači. Nepostojanje bilo kakvog satiričnog i humorističkog programa. Svi rade po istom modelu, koji je patentirao „Grand”, a preuzeo Pink, a to znači natrpaj što više svega i svačega u narodnom veselju. 

Samo da je grupnjak, da je gomila, da nas je što više i mogu i babe i žabe. I onda udri po reprizama. Prošle godine je toliko bilo repriza partizanskih filmova, iako Tito nije bio nekima po volji. Potom, toliko je bilo repriza domaćih filmova da sam pomislio da su u osamdesetim godinama svi bili opsednuti velikim ženskim grudima, jer mi je samo to sevalo pred očima. Grudi su ostale, ali su sad silikonske. I iz ove kože se ne može. „Pare, pare”, rekao bi sjajni Nikola Simić. Pare, pare... Lažni sjaj, šljokice i blještavilo. Ali, iz ove kože se ne može. 

I što konačno neko ne napravi regionalni TV kanal na kojem bismo samo gledali stare dobre šou programe i gde bi se deca učila šta su to dobre emisije i dobri pevači?! A ne da ih jedan izvođač lupa papučom po glavi i da „baulja i ćarlija”. I da se se bavimo gorkim ukusom jednog polnog organa koji se non-stop pominje po televizijama. 

Prosto, sramota je šta gledamo i gde živimo. I sramota je da moramo na Jutjubu i na društvenim mrežama da se prisećamo starih dobrih TV vremena. Nek neko napravi bar jedan TV kanal u kom neće biti večito istih narodnih veselja. Svakako mislim da su drugačiji TV program imali RTS i TV Kurir, tako da ću da o tome pišem između Božića i pravoslavne Nove godine, jer znam šta nam sledi do tada - reprize, reprize i reprize. 

Aleksandar Filipović