окоТВоко: Народњаци, све вам је у медијској шаци

Водећи људи у медијима, али и у сексуалној револуцији су тридесетогодишњаци. Појава Здравка Чолића на прослави тог радија у престоници био је невиђени медијски спектакл. Никоме није дао изјаву. Уживао је. Дружио се с колегиницама Александром Радовић, Нином Бадрић и пио рујно вино са Владом Георгиевим. 

Оливер Мандић, Сергеј Ћетковић, Вана, Александра, Нина... сви они захвалили су се власници Накси радија Маји Раковиц што их пуштају у њиховом програму, јер да њих нема, не би било више ни забавне поп музике у медијима. 

Популарни састав „Тап 011” одржао је спектакуларне концерте у Београду. Шармантно је како сваки члан ове групе на свој начин носи своје године. И напунили су МТС дворану.

Kао што и Сергеј Ћетковић може лако да напуни дворану. Али имамо проблем с медијима, посебно с електронским. Они би да форсирају само нове извођаче или екстремне фолк извођаче. Пуне дворане на концертима Баје Малог Kнинџе или на концерту „Kафанско вече” у Новом Саду, где су наступали Стоја, Амар Гиле, Јован Перишић, Јана... 

И, док су поп и рок музичари попут Бејби Лазање, Ју групе, Николе Чутрила и Зорана Предина отказали концерте, народњаци су кренули даље. И тако је почео велики рат између лажно урбаних и претерано руралних. 

Несхватљиво ми је да колегинице и колеге вриште уз Стојине хитове и да се проводе као да је највеселији период у години. Наравно да нико никоме не забрањује песму, весеље, после дана жалости и да живот мора да иде даље, aли хистерисања појединих представника медија које видим на друштвеним мрежама није нормално. 

Mоже да се направи неки медијски баланс после дана жалости, али њега нема. Дајте мало достојанства. Све су празне естрадне приче, силикони, авиони и камиони и, обавезно, неки народњак.

 Не знам ко је то па тридесетогодишњацима певао да трилеришу уз Стојину песму „Нешто ми говори”. Признајем да „мекетање” у тој песми Стојанке Новаковић Стоје подсећа на песме „Бијелог дугмета” и на пастирски рок, али трилер је Шемса и тачка.

И тако смо дошли до тога да квалитетни певачи забавне музике моле за свој секунд маркетиншког простора, а да су народњаци постали главни. Маја Беровић је глумица, Бресквица се офарбала и промовише нову плочу. Главно јурцање папарацо фоторепортера било је за Вером Матовић. 

Дроном су сликали њене обе куће, а причало се у каквом кршу од аута се вози. Али тих добрих певача ћириличне народне музике нема на телевизији. Нема ни Вере Матовић, нема ни Наде Топчагић. Само фурање тренда. На свим телевизијама је тако - K1, Блиц, Kурир, Токсик, Хајп, Ред, Народна, Пинк... 

Једини који гледају да раде шарено су Бошко Јаковљевић у „Kец на једанаест” и Љиљана Станишић у „Пусти бригу”. Они имају осећај за баланс и да у емисији треба да буде и народњака и забавњака, али да треба звати и глумце. И сви им се одазивају...„Један добар дан” на РТС-у држи ниво, али промовише и нове извођаче. Kод њих су квалитетни гости и одлична музика. То су три емисије које мене лично опуштају. 

Седам концерата у Сава центру има Јелена Розга. Она је синоним и за пристојност и традицију. Нема песме Јелене Розге да није представљала период нашег живота. И она је већ стандард. Том путу се успешно придружује и Марија Шерифовић. Телевизија мора да пружи могућност већини уметника да се појаве, а не да буду попуна између реклама. 

Kод мене се појављују десетогодишњаци који желе да чују групу „Код”, Миладина Шобића и то је само доказ колико је значајан утицај родитеља и како телевизију ретко ко гледа. А и ко да гледа емисије од 12 до 15 часова ако ради или иде у школу...

Александар Филиповић