окоТВоко: Добро јутро, радни народе

Част да први из реновираног студија гледаоцима пожели добро јутро припала је легенди југословенске и српске кошарке Жарку Паспаљу. Имао је дикцију као Душко Радовић. Почео је са информацијом колико је беба рођено у Београду, а потом  представио водитеље - Марко Ивас, Смедеревска Паланка, Николина Ракић, Трстеник, Бојана Марковић, Краљево, Миленко Кришан, Јарковац (Сечањ), Маја Бојић, Угриновци (Земун).

Четрнаест репортера РТС-а доносило је интересантне приче које су виђене у пет сати програма. Подсетили смо се да је први телевизијски Дневник водио Мића Орловић, да Радио Београд слави сто година али и анализирали да ли грађани Србије могу да замисле живот без мобилног телефона. 

Сазнали смо да деведесет одсто Србије користи мобилни телефон, од тога деведесет одсто становника користи паметни телефон. Највише се шаљу поруке путем Вибера, Whatsapp-а и месинџера. Један део нашег друштвеног живота се сели онлајн. Друштвене мреже су ново место за дружење. Фејсбук користе старији, а Инстаграм је за нешто млађе. И у куповину идемо путем интернета све чешће. 

Јутарњи програм је до сада је био слепо црево РТС-а, а својим новим динамичним концептом је помео конкуренцију. Показало се које све ресурсе има јавни сервис. Не знам само зашто је на телевизијама толики акценат на јутарњим програмима, постоје ваљда и термини за шоу-програм. 

Али, ова промена РТС-а показује да без гледаности нема ни утицаја. Пошто су поједини јутарњи програми постали легло треша и неукуса ово је јако добра промена за јавни сервис. Потписујем да је РТС најгледанија телевизија у Србији, било је довољно да се појавим у „Ја волим Србију”, да носим тацну у Турској и да ме на секунд ставе у „Шареницу” или да будем у жирију „Београдског пролећа” и да добијем толико коментара. Никад нисам добио толико порука као кад сам био на РТС-у. 

Поједине комерцијалне телевизије су толико претерале са америчким председничким изборима и Трампом да је то било неиздрживо за гледање као што су на свим јутарњим програмима увек једни те исти коментатори и једни те исти естрадни гости. Јавни сервис Србије је понудио један леп и избалансиран програм који је заиста лепо гледати јер је динамичан и садржајан, а има и лепог музичког програма, као у временима Банета Вукашиновића.

Сећам се времена кад је Александар Тијанић послао малу Оливеру Ковачевић да осети муку јутарњег програма. Јер ко проба јутарњи програм, а и потписник ових редова га је радио 1994. године, одмах побегне у забавни или у ноћни програм. Јутарњи програм донео је новац и славу Јовани Јоксимовић, Мињи Милетић, Данилу Машојевићу, Маји Николић. Јавни сервис Србије је очитао лекцију свим јавним сервисима у региону како треба да изгледа један јутарњи програм који мене подсећа и на „Недељно поподне”. 

Направили су сјајан завршетак са групом „Парни ваљак” и Весном Радосављевић, а млади и симпатични водитељи су дали дух својих година. Већинска Србија је заслужила да гледа пристојан програм, без испирања мозга и гледања простаклука. За сада се највише труда улаже око јутарњих програма, а потребно је мало освежавати и вечерње термине. Приметан је тренд укидања ауторских емисија и групног вођења и да је све постао један инфотејмент. 

Фали емисија као што су биле „Образ уз образ”, „Седморица младих” и „Караоке обрачун”. Фали нам и нека дебатна емисија попут „Кино ока” или „Пирамида”. Фали нам добре забаве на свим каналима за оне људе који су највише на Фејсбуку. То су они старији који немају шта да гледају кад се врате са посла. Треба нешто и за радничку класу, која ринта по цео дан и не може да гледа толике јутарње програме.

Александар Филиповић