ЕКСКЛУЗИВНО
НОРМАН РИДУС И МЕЛИСА МЕКБРАЈД О СЕРИЈИ „THE WALKING DEAD: DARYL DIXON - THE BOOK OF CAROL”: „Ове улоге за нас су благослов и дар”
Фанови серије „The Walking Dead” ове јесени уживају у новим епизодама њеног спинофа „Daryl Dixon”, чија се друга сезона под називом „The Walking Dead: Daryl Dixon - The Book of Carol” емитује на каналу AMC понедељком од 22 часа.
Нове епизоде ове серије, са Норманом Ридусом и Мелисом Мекбрајд у главним улогама, у Србији се приказују премијерно и то истовремено када и у Сједињеним Америчким Државама, Мађарској, Румунији, Чешкој, Словачкој, Босни и Херцеговини и Словенији. Нова сезона се наставља тамо где је претходна - „The Walking Dead: Daryl Dixon” стала, пратећи омиљене ликове Дарила Диксона (Ридус) и Керол Пелетије (Мекбрајд). Њих двоје у новим епизодама суочавају се са старим демонима. Док Керол покушава да пронађе свог пријатеља, Дарил се бори са одлуком да остане у Француској, што ствара тензије у „Гнезду”. У ексклузивном разговору за „Дневников” ТВ магазин амерички глумци Норман Ридус и Мелиса Мекбрајд открили су нешто више о феномену ове серије, али и то како је она током свих ових година променила њихове животе.
Увек сте гледаоцима били омиљени ликови из оригиналног серијала „The Walking Dead”. Шта бисте волели да доживите у будућности када је реч о њеном спинофу? Који развојни пут мислите да би био прави за ваше ликове?
Норман: У оригиналној серији било је толико чланова глумачке екипе да никада нисмо имали прилику да се фокусирамо само на одређене ликове. Приче сада пролазе пун круг и добијају целину. Мислим да сада, када су само ова два лика из оригиналне серије у овом спинофу можемо да испричамо њихове судбине у целини. Има много ствари које ћемо пролазити кроз нову сезону серије, како појединачних и личних, тако и Мелиса и ја заједничких. Има више простора за то, што је сјајно.
Мелиса: Да, ова сезона је одлична прилика и сјајна прича за оба лика, како заједно, тако и одвојено, да поново истражимо нека питања из оригиналне серије која су била поменута или смо их само дотакли. Или смо дотакли аспекте наших ликова које бисмо могли мало дубље да истражимо овог пута, што је узбудљиво.
Волео бих да нас памте као храбре
Како се надате да ће ваши ликови бити запамћени у будућности?
Норман: Као искрени, храбри, драги, као пријатељи, породица, као родитељи. Знате, лепо је што имамо спиноф јер нам он пружа прилику да се фокусирамо на наша два лика. Бити део ансамбла је сјајно на много начина, али тако не добијаш потпуну слику. Чини ми се као да нам је дат диван дар с неба да испричамо своје приче и да их заокружимо. То је веома, веома задовољавајуће. Бити храбар, искрен и доносити све те емоције је заиста важно. Не смета ми ни да повредим, наљутим људе, расплачем их и изазовем читав спектар емоција. Не говорим само о нашим ликовима, то је и сведочанство за писце, продуценте и све људе са сета. Сви ликови који су се појавили у свим овим серијама чине то тимским радом. Мислим да смо сви јако поносни на оно што смо постигли, на оно што смо урадили и на оно што ћемо тек радити.
И Дарил и Керол су раније потискивали своје емоције, што им је била тактика за преживљавање. Колико је било изазовно истраживати њихову рањивост, будући да су полако процесуирали нагомилану трауму током сезоне, што је довело до психоделичне терапијске сеансе у финалу?
Норман: Мислим да ћемо на крају и Мелиса и ја бити регистровани у неком облику терапије у стварном животу (смех). Мислим да многе од тих потиснутих емоција покрећу одлуке наших ликова, али и њихове односе са неким другима, које упознају. Постоје сада неки елементи тих потиснутих емоција који долазе до изражаја у потпуности, а неки од њих добијају неку врсту затварања, што је занимљиво посматрати.
Мелиса: Да, они су катализатори једни другима. Не говорим о превише далеким стварима. Углавном се ослањам на оригиналну серију и то како су се ови ликови ослањали једни на друге. За подршку, чак и на најтише начине, што је једна од ствари које заиста волим код ових ликова, то неспорно разумевање између њих двоје. Затим смо прешли на прву сезону „Daryl Dixona” и видели како они истражују свој живот, свој унутрашњи свет са новим ликовима. Мислим да је интеракција са другим људима веома важна. За нову перспективу и разумевање свог места у свету, када стојиш на другачијем хоризонту ствари изгледају потпуно другачије јер се можеш ослонити на различите утицаје. Радујем се другој сезони, када ће људи имати прилику да виде повратак Керол и то како њен лик улази у интеракцију с другим ликовима, суочавајући се са својим унутрашњим проблемима.
Предиван тренутак у серији се дешава када Дарил пита Керол: „Шта смо урадили да бисмо стигли овде?” А Керол му одговара да је само имао среће у животу. Да ли сте икада размишљали о томе? Да ли је све то само срећа? Може ли све свести на срећу? Јесте ли разговарали са писцима серије о томе?
Норман: Не, уз мало среће ту је и одлучност. Мислим да је код њих специфична и нека врста чисте душе. Спремност. Увек сам говорио да је однос између њих двоје већи од свих тих малих оквира које сви стављају на ликове на телевизији. Ту постоји дубље разумевање. Постоји нека врста духовне везе која повезује та два лика. И то је испуњено надом, љубављу и оптимизмом на један луд начин, само да наставе даље. Чак и када једном од ликова понестане оптимизма, друга особа му даје више, и они се међусобно подржавају.
Мелиса: Да, слажем се. Јер у сваком тренутку, та опција да се одустане је увек присутна. Опасност је увек ту. Мораш пронаћи ту ствар, ту особу, ту веру која те покреће… То је више од среће.
Туга је обликовала Керол
Постоји ли неки аспект серије који вас је натерао на то да размишљате о животу и заузмете неки став о одређеној теми или промените идеју о нечему о чему сте раније имали мишљење?
Мелиса: Била сам изненађена дословном интерпретацијом мисли које је Керол имала. Визуелна и дословна приказивања њеног унутрашњег искуства била су веома занимљива, како уметнички, тако и визуелно. То савршено показује кроз шта она пролази, што је огромна тема с којом ће се суочити: сложена туга, преживљавање усред свих тих емоција. Она се помирила с много тога. Толико те туге обликује њену личност, то је сведочанство њене љубави према ћерки Софији, као заклетва да ће некако преживети. Дуго је носила терет губитка свог детета. И сложена туга је нешто с чим се никада потпуно не помиримо - губитак детета је неизмеран, без обзира на то колико их је изгубљено. То је нешто што је она морала да испита. Драго ми је што је тај аспект био обрађен у серији.
Живите са својим ликовима још од 2010. године. Како је то утицало на вас лично, ваш живот и ваше ставове?
Норман: Ово је прва улога којој сам се тако посветио. Током свих ових година постао сам бољи родитељ, бољи пријатељ. Ова улога дала ми је радну етику за коју нисам ни мислио да је имам. Постао сам веома заинтересован за све департмане једне серије. Фасцинира ме посао свих људи у екипи. У врло несебичном смислу, желим да сви буду задовољни својим радом на свему што радимо. Помаже ми на милион различитих начина. Како је лик постајао мање експлозиван, зрелији и рационалнији тако сам и ја радио на тим стварима. То је био прави дар, прави благослов.
Мелиса: То је дар и благослов. Такође ми је важно да чујем како је мој лик инспирисао људе. Не само мој лик, већ и многе друге ликове у серији који су дошли и отишли. То ми много значи. Увек се питамо: зашто сам овде? Како могу учинити овај свет бољим местом? Мислим да је то део свега тога. Део онога о чему размишљам када разматрам значај ове улоге и шта је овај посао значио за мене, помаже ми да одговорим на то питање. Мало. То је велико питање. Зашто сам овде? Да, поносна сам на то.
Дуго сте са вашим ликовима живели у том њиховом врло застрашујућем, пост-апокалиптичном свету. Да ли зато имате своју најгору визију будућности, свет који би вам био апсолутно застрашујући да у њему живите?
Норман: Мислим да је мој највећи страх целог живота увек био да ћу умрети сам. Мислим да је то мој највећи страх. На неки начин, то се повезује са темом серије. Али то би био мој највећи страх - бити сам.
Мелиса: Мислим да би свет супер-робота био застрашујући да имамо неконтролисане супер луде роботе (смех). Било би страшно када би све у нашим кућама било роботско. Све што је аутоматизовано постаје чудовиште у твојој кући. А врата се аутоматски закључавају и не можеш да изађеш, апликације не раде, не можеш да их контролишеш. То би било страшно.
Норман: Можда би било застрашујуће када би сви наши љубимци почели да нам причају и када бисмо схватили да нас мрзе: „Увек сам те мрзео. Не дирај ме” (смех).
Мелиса: Не, то би било страшно! „Само сам била добра према теби и седела ти у крилу због хране” (смех). То би било грозно.
Норман: Да или би рекли: „Ти хрчеш.Осећам се грозно овде”(смех).
Владимир Бијелић