NORMAN RIDUS I MELISA MEKBRAJD O SERIJI „THE WALKING DEAD: DARYL DIXON - THE BOOK OF CAROL”: „Ove uloge za nas su blagoslov i dar”

Nove epizode ove serije, sa Normanom Ridusom i Melisom Mekbrajd u glavnim ulogama, u Srbiji se prikazuju premijerno i to istovremeno kada i u Sjedinjenim Američkim Državama, Mađarskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj, Bosni i Hercegovini i Sloveniji. Nova sezona se nastavlja tamo gde je prethodna - „The Walking Dead: Daryl Dixon” stala, prateći omiljene likove Darila Diksona (Ridus) i Kerol Peletije (Mekbrajd). Njih dvoje u novim epizodama suočavaju se sa starim demonima. Dok Kerol pokušava da pronađe svog prijatelja, Daril se bori sa odlukom da ostane u Francuskoj, što stvara tenzije u „Gnezdu”. U ekskluzivnom razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin američki glumci Norman Ridus i Melisa Mekbrajd otkrili su nešto više o fenomenu ove serije, ali i to kako je ona tokom svih ovih godina promenila njihove živote. 

Uvek ste gledaocima bili omiljeni likovi iz originalnog serijala „The Walking Dead”. Šta biste voleli da doživite u budućnosti kada je reč o njenom spinofu? Koji razvojni put mislite da bi bio pravi za vaše likove? 

Norman: U originalnoj seriji bilo je toliko članova glumačke ekipe da nikada nismo imali priliku da se fokusiramo samo na određene likove. Priče sada prolaze pun krug i dobijaju celinu. Mislim da sada, kada su samo ova dva lika iz originalne serije u ovom spinofu možemo da ispričamo njihove sudbine u celini. Ima mnogo stvari koje ćemo prolaziti kroz novu sezonu serije, kako pojedinačnih i ličnih, tako i Melisa i ja zajedničkih. Ima više prostora za to, što je sjajno.

Melisa: Da, ova sezona je odlična prilika i sjajna priča za oba lika, kako zajedno, tako i odvojeno, da ponovo istražimo neka pitanja iz originalne serije koja su bila pomenuta ili smo ih samo dotakli. Ili smo dotakli aspekte naših likova koje bismo mogli malo dublje da istražimo ovog puta, što je uzbudljivo.

I Daril i Kerol su ranije potiskivali svoje emocije, što im je bila taktika za preživljavanje. Koliko je bilo izazovno istraživati njihovu ranjivost, budući da su polako procesuirali nagomilanu traumu tokom sezone, što je dovelo do psihodelične terapijske seanse u finalu?

Norman: Mislim da ćemo na kraju i Melisa i ja biti registrovani u nekom obliku terapije u stvarnom životu (smeh). Mislim da mnoge od tih potisnutih emocija pokreću odluke naših likova, ali i njihove odnose sa nekim drugima, koje upoznaju. Postoje sada neki elementi tih potisnutih emocija koji dolaze do izražaja u potpunosti, a neki od njih dobijaju neku vrstu zatvaranja, što je zanimljivo posmatrati.

Melisa: Da, oni su katalizatori jedni drugima. Ne govorim o previše dalekim stvarima. Uglavnom se oslanjam na originalnu seriju i to kako su se ovi likovi oslanjali jedni na druge. Za podršku, čak i na najtiše načine, što je jedna od stvari koje zaista volim kod ovih likova, to nesporno razumevanje između njih dvoje. Zatim smo prešli na prvu sezonu „Daryl Dixona” i videli kako oni istražuju svoj život, svoj unutrašnji svet sa novim likovima. Mislim da je interakcija sa drugim ljudima veoma važna. Za novu perspektivu i razumevanje svog mesta u svetu, kada stojiš na drugačijem horizontu stvari izgledaju potpuno drugačije jer se možeš osloniti na različite uticaje. Radujem se drugoj sezoni, kada će ljudi imati priliku da vide povratak Kerol i to kako njen lik ulazi u interakciju s drugim likovima, suočavajući se sa svojim unutrašnjim problemima.

Predivan trenutak u seriji se dešava kada Daril pita Kerol: „Šta smo uradili da bismo stigli ovde?” A Kerol mu odgovara da je samo imao sreće u životu. Da li ste ikada razmišljali o tome? Da li je sve to samo sreća? Može li sve svesti na sreću? Jeste li razgovarali sa piscima serije o tome?

Norman: Ne, uz malo sreće tu je i odlučnost. Mislim da je kod njih specifična i neka vrsta čiste duše. Spremnost. Uvek sam govorio da je odnos između njih dvoje veći od svih tih malih okvira koje svi stavljaju na likove na televiziji. Tu postoji dublje razumevanje. Postoji neka vrsta duhovne veze koja povezuje ta dva lika. I to je ispunjeno nadom, ljubavlju i optimizmom na jedan lud način, samo da nastave dalje. Čak i kada jednom od likova ponestane optimizma, druga osoba mu daje više, i oni se međusobno podržavaju. 

Melisa: Da, slažem se. Jer u svakom trenutku, ta opcija da se odustane je uvek prisutna. Opasnost je uvek tu. Moraš pronaći tu stvar, tu osobu, tu veru koja te pokreće… To je više od sreće.

Živite sa svojim likovima još od 2010. godine. Kako je to uticalo na vas lično, vaš život i vaše stavove?

Norman: Ovo je prva uloga kojoj sam se tako posvetio. Tokom svih ovih godina postao sam bolji roditelj, bolji prijatelj. Ova uloga dala mi je radnu etiku za koju nisam ni mislio da je imam. Postao sam veoma zainteresovan za sve departmane jedne serije. Fascinira me posao svih ljudi u ekipi. U vrlo nesebičnom smislu, želim da svi budu zadovoljni svojim radom na svemu što radimo. Pomaže mi na milion različitih načina. Kako je lik postajao manje eksplozivan, zreliji i racionalniji tako sam i ja radio na tim stvarima. To je bio pravi dar, pravi blagoslov. 

Melisa: To je dar i blagoslov. Takođe mi je važno da čujem kako je moj lik inspirisao ljude. Ne samo moj lik, već i mnoge druge likove u seriji koji su došli i otišli. To mi mnogo znači. Uvek se pitamo: zašto sam ovde? Kako mogu učiniti ovaj svet boljim mestom? Mislim da je to deo svega toga. Deo onoga o čemu razmišljam kada razmatram značaj ove uloge i šta je ovaj posao značio za mene, pomaže mi da odgovorim na to pitanje. Malo. To je veliko pitanje. Zašto sam ovde? Da, ponosna sam na to.

Dugo ste sa vašim likovima živeli u tom njihovom vrlo zastrašujućem, post-apokaliptičnom svetu. Da li zato imate svoju najgoru viziju budućnosti, svet koji bi vam bio apsolutno zastrašujući da u njemu živite?

Norman: Mislim da je moj najveći strah celog života uvek bio da ću umreti sam. Mislim da je to moj najveći strah. Na neki način, to se povezuje sa temom serije. Ali to bi bio moj najveći strah - biti sam. 

Melisa: Mislim da bi svet super-robota bio zastrašujući da imamo nekontrolisane super lude robote (smeh). Bilo bi strašno kada bi sve u našim kućama bilo robotsko. Sve što je automatizovano postaje čudovište u tvojoj kući. A vrata se automatski zaključavaju i ne možeš da izađeš, aplikacije ne rade, ne možeš da ih kontrolišeš. To bi bilo strašno.

Norman: Možda bi bilo zastrašujuće kada bi svi naši ljubimci počeli da nam pričaju i kada bismo shvatili da nas mrze: „Uvek sam te mrzeo. Ne diraj me” (smeh).

Melisa: Ne, to bi bilo strašno! „Samo sam bila dobra prema tebi i sedela ti u krilu zbog hrane” (smeh). To bi bilo grozno.

Norman: Da ili bi rekli: „Ti hrčeš.Osećam se grozno ovde”(smeh).

Vladimir Bijelić