ИНТЕРВЈУ
МИХАЈЛО ПАВИЋ ВАЖИ ЗА ЈЕДНОГ ОД НАШИХ НАЈЛЕПШИХ ВОДИТЕЉА, после краће паузе ВРАТИО СЕ НА МАЛЕ ЕКРАНЕ па открио: „Ни у једном другом послу нисам успео да пронађем то задовољство које ме обузима”
Телевизија је за новинара и водитеља Михајла Павића, од како је стао пред камере, љубав за цео живот, која несумњиво траје више од десет година, током којих је спознао и репортерски, уреднички и презентерски посао.
Узбудљиви ритам новинарства заволео је, како је својевремено описао, још као средњошколац, када се нашао на таласима Радио Београда, а до данас није стао крећући се у медијском свету у истом ритму - са ставом, али увек професионално, да наоружан информацијама, знањем и неспорном харизмом, донесе гледаоцима најважније вести из земље и света и са саговорницима их анализира из више углова, третирајући њихове одговоре „као највеће благо”. Радио је на телевизијама „Метрополис” и „Студио Б”, те порталу „Телеграф”, али публика га највише препознаје са Пинк телевизије на којој је радио осам година током којих је водио неколико информативних емисија. Од прошле године гледамо га на новој медијској адреси - на телевизији Newsmax Balkans, где са колегиницом Иваном Мајсторовић води јутарњи програм „Отвори очи”. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Михајло Павић открива колико му је недостајао рад пред камерама, будући да је након одласка са Пинка направио предах од годину дана, али и колико је било изазовно учествовати у подизању новог телевизијског програма.
– У одјави последње емисије коју сам водио пре паузе од тих помало турбулентних годину дана рекао сам: „Видимо се некада на неком другом месту”. И, ето, стигао сам до тог „другог места” - динамичнијег, инспиративнијег и креативнијег. У међувремену, никада нисам отишао далеко од медијског света и веровао сам да ћу се вратити на мале екране пре или касније, само нисам очекивао да ће пауза потрајати и да ће добре пословне прилике бити тако ретке. Нисам желео да се по сваку цену вратим у посао где су лични печат и интегритет кључни - желео сам да то буде „на правом месту и са правим људима”, баш као што то сугерише и слоган Newsmax Balkans телевизије. Повратак је заиста пријао, али нови изазови, пре свега креативни, донели су много посла. Изградити телевизијски програм од темеља, посебно за нову телевизију као што је Newsmax Balkans, значи изаћи из зоне комфора и преузети огромну одговорност. Нисмо имали луксуз грешака, јер смо желели да понудимо нешто потпуно ново, релевантно и узбудљиво. С поносом бих рекао да смо у томе успели – прича нам у даху Михајло Павић.
Сматрам да је привилегија бити део нечије јутарње рутине, бити на извору информација и говорити о свим оним темама које обликују нашу свакодневицу. Кроз „Отвори очи” имамо прилику да уђемо у домове људи и будемо део њиховог почетка дана
Пред којим то темама ви и ваша екипа јутарњег програма не затварате очи и како планирате да унапређујете емисију?
– Оно што наш јутарњи програм разликује од других је чињеница да ми не нудимо пуке актуелности, већ идемо трагом најважнијих вести и правимо анализе догађаја. Осим што нас то чини јединственим, то нам отвара простор да се бавимо различитим темама, контроверзним збивањима, па чак и непријатним појавама. Када креирамо теме и бирамо саговорнике, трудимо се да гледамо на свет широм отворених очију и да питања постављамо из позиције просечног гледаоца. То су питања попут малолетничког насиља, изазова у запошљавању младих, усвајања деце, поскупљења и инфлације, права мањина, али и теме које се тичу здравља, образовања и свакодневних збивања на улицама наше земље. Настојимо да будемо објективни, без обзира на то колико неке теме биле непријатне или тешке за разговор. Размишљамо о увођењу неких нових сегмената који ће донети додатну динамику и обогатити садржај, па чак и о увођењу технологија које ће омогућити већу визуелну интерактивност, чиме ћемо додатно приближити емисију гледаоцима. Циљ нам је да емисија буде још релевантнија и да буде потпуно прилагођена потребама гледалаца, а да истовремено останемо верни нашем принципу да увек нудимо нешто ново и узбудљиво. Желимо да емисија буде платформа која не само да информише, већ покреће промене и пружа решења.
Тежиште интеракције са публиком последњих година више се пребацило на друштвене мреже. Кроз коментаре и поруке које добијамо, тај однос постаје још непосреднији, а гледаоци постају на неки начин наш корективни фактор, активни учесници програма, не само пасивни посматрачи
И раније сте, додуше као репортер, радили у формату јутарњег програма. Да ли је једнако и данас тешко пробудити се у цик зоре, иако сте у мирнијем окружењу у студију и може ли водитељ јутарњег програма дозволити себи да касно заспи?
– Пре шест година, када сам динамично репортерско окружење заменио комфором телевизијског студија, мислио сам да је рано устајање ствар прошлости. Међутим, живот је нашао начин да ме демантује, па тако понекад, рано устајање поново уме да ми тестира и вољу и креативност. Да бисмо били спремни за та три и по сата живог програма, устајемо око четири сата и код нас нема простора за оне слатке „само још пет минута” изговоре - то је напросто мит. Водитељ јутарњег програма не може себи да дозволи да касно заспи, али се и то некада догоди. И тада, наравно, све то вешто прикривамо добром шминком и уз шољу кафе. Ипак, када знаш да те чекају сати проведени пред гледаоцима и да треба да оправдаш указано поверење, снагу увек нађеш. Руку на срце, уживам сваки пут кад се деси „непланирани” касни сан, али само у ситуацијама када знам да на хоризонту нема никаквих обавеза.
Шта то изнова ствара магију која вас у новинарству и пред камерама обузима и да ли је ваздух у етру и даље „другачији”, као што вам се учинило када сте крочили у Радио Београд, где сте и започели своју каријеру?
– Разлог због чега сам остао доследан телевизији после свих ових година и турбуленција је управо то што ни у једном другом послу нисам успео да пронађем ту магију, ту искру, то задовољство које ме обузима знајући да моје речи и моја енергија имају неког утицаја, да нешто могу да промене набоље. Сећам се када сам први пут крочио у Радио Београд, све ми је деловало необично и узбудљиво. За мене је то био искорак у неки нови свет, у ком се све дешава у тренутку, а свака реч одређује правац те авантуре. Тај осећај сам сачувао и не желим га се одрећи. Данас, док седим пред камерама, можда имам више искуства, али тај осећај узбуђења и ишчекивања - он се никада није променио. То је јединствена енергија коју нисам успео да пронађем нигде другде.
Да ли се дешавало да због посла у вашој глави одзвања мамина реченица: „Ништа није непоправљиво” и како се уопште борите са грешкама у пословном свету? Праштате ли их себи и другима лако?
– Иако нам често нису допуштене, грешке се дешавају, али су оне и прилика за раст и унапређење. И сматрам да по том питању треба бити веома реалистичан. Јако сам строг према себи и свака грешка ме јако жуља, али се трудим да то не показујем. Опет, с друге стране, ту сам да охрабрим друге када погреше и да јако брижно и пажљиво укажем на грешку, онако како према себи не умем. Тако да, могао бих рећи, ту мамину поуку свакодневно негујем и делим са колегама када затреба. Мислим да нам је та доза оптимизма јако важна!
Недавно сте основали удружење грађана, а онда и, поучени личним искуством које имате као дете које је након смрти мајке и баке завршило у Центру за заштиту одојчади, деце и омладине „Звечанска”, реализовали пројекат „Спречи - не лечи”. Којом се мисијом води ваше удружење и колико вам је драгоцен био додир „са друге стране” са штићеницима овог центра са којима сте се сусрели кроз едукативне радионице?
– Бројне животне прекретнице, велики губици, чак и боравак у „Звечанској” током тинејџерских дана разлог су зашто се кроз каријеру много интересујем за социјалне теме и хуманитарна питања. У светлу тог мог турбулентног личног искуства, одлучио сам да одем неколико корака даље, искористим свој медијски утицај и тако сам основао Удружење „Фокус арт“ које се залаже за стварање бољих услова за младе људе кроз едукацију, превенцију и подршку, а посебно за оне без родитељског старања. Након 16 година, прошлог лета сам се вратио у „Звечанску”, како бих реализовао пројекат „Спречи - не лечи“, а затим и пројекат „Дигитално безбедни“, који су имали за циљ превенцију проблематичног понашања, едукацију и оснаживање штићеника у различитим ризичним ситуацијама. Тај сусрет са сопственом прошлошћу за мене је био драгоцен и катарзичан. Ови пројекти нису били само посао - то је била прилика да пружим део себе онима који се налазе у сличним или горим околностима. Кроз едукативне радионице, створена је реална веза и разумевање, а ти сусрети су ме подсетили на то колико је важно да се младима омогући простор за раст и разумевање, јер сви заслужују шансу за бољу будућност.
Предострожност као лекција из прошлости
Да ли је младом Михајлу било лако да поверује у то да ће једног дана заиста и постати вредан, образован човек од манира и да ће живети живот достојан човека, о чему сте, како сте изјавили, маштали и да ли је због тешког животног пута, са друге стране, зрео и остварен Михајло увек у предострожности?
– Млади Михајло није имао шта да изгуби и једино чиме је располагао била је машта, идеја да ће неко ново сутра бити далеко боље. У тренуцима када ми је будућност деловала као нешто далеко и недостижно, маштао сам о животу у ком ћу бити вредан, образован и остварен човек. Та визија ме је држала усправним и мотивисаним, чак и када је све деловало тешко и неизвесно. Данас, када се осврнем, схватам колико је важно маштати и колико су ти тешки путеви обликовали оно што сам постао. Упркос свему што сам прошао, трудим се да останем ведар, оптимистичан али са обе ноге на земљи, јер знам колико је важно чувати оно што имате и борити се за оно што желите. Предострожност је у мом случају лекција из прошлости, осетна у сваком мом гесту или изговореној речи, али никада нећу дозволити да она угуши веру у боље сутра.
Владимир Бијелић
