INTERVJU
MIHAJLO PAVIĆ VAŽI ZA JEDNOG OD NAŠIH NAJLEPŠIH VODITELJA, posle kraće pauze VRATIO SE NA MALE EKRANE pa otkrio: „Ni u jednom drugom poslu nisam uspeo da pronađem to zadovoljstvo koje me obuzima”
Televizija je za novinara i voditelja Mihajla Pavića, od kako je stao pred kamere, ljubav za ceo život, koja nesumnjivo traje više od deset godina, tokom kojih je spoznao i reporterski, urednički i prezenterski posao.
Uzbudljivi ritam novinarstva zavoleo je, kako je svojevremeno opisao, još kao srednjoškolac, kada se našao na talasima Radio Beograda, a do danas nije stao krećući se u medijskom svetu u istom ritmu - sa stavom, ali uvek profesionalno, da naoružan informacijama, znanjem i nespornom harizmom, donese gledaocima najvažnije vesti iz zemlje i sveta i sa sagovornicima ih analizira iz više uglova, tretirajući njihove odgovore „kao najveće blago”. Radio je na televizijama „Metropolis” i „Studio B”, te portalu „Telegraf”, ali publika ga najviše prepoznaje sa Pink televizije na kojoj je radio osam godina tokom kojih je vodio nekoliko informativnih emisija. Od prošle godine gledamo ga na novoj medijskoj adresi - na televiziji Newsmax Balkans, gde sa koleginicom Ivanom Majstorović vodi jutarnji program „Otvori oči”. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin Mihajlo Pavić otkriva koliko mu je nedostajao rad pred kamerama, budući da je nakon odlaska sa Pinka napravio predah od godinu dana, ali i koliko je bilo izazovno učestvovati u podizanju novog televizijskog programa.
– U odjavi poslednje emisije koju sam vodio pre pauze od tih pomalo turbulentnih godinu dana rekao sam: „Vidimo se nekada na nekom drugom mestu”. I, eto, stigao sam do tog „drugog mesta” - dinamičnijeg, inspirativnijeg i kreativnijeg. U međuvremenu, nikada nisam otišao daleko od medijskog sveta i verovao sam da ću se vratiti na male ekrane pre ili kasnije, samo nisam očekivao da će pauza potrajati i da će dobre poslovne prilike biti tako retke. Nisam želeo da se po svaku cenu vratim u posao gde su lični pečat i integritet ključni - želeo sam da to bude „na pravom mestu i sa pravim ljudima”, baš kao što to sugeriše i slogan Newsmax Balkans televizije. Povratak je zaista prijao, ali novi izazovi, pre svega kreativni, doneli su mnogo posla. Izgraditi televizijski program od temelja, posebno za novu televiziju kao što je Newsmax Balkans, znači izaći iz zone komfora i preuzeti ogromnu odgovornost. Nismo imali luksuz grešaka, jer smo želeli da ponudimo nešto potpuno novo, relevantno i uzbudljivo. S ponosom bih rekao da smo u tome uspeli – priča nam u dahu Mihajlo Pavić.
Smatram da je privilegija biti deo nečije jutarnje rutine, biti na izvoru informacija i govoriti o svim onim temama koje oblikuju našu svakodnevicu. Kroz „Otvori oči” imamo priliku da uđemo u domove ljudi i budemo deo njihovog početka dana
Pred kojim to temama vi i vaša ekipa jutarnjeg programa ne zatvarate oči i kako planirate da unapređujete emisiju?
– Ono što naš jutarnji program razlikuje od drugih je činjenica da mi ne nudimo puke aktuelnosti, već idemo tragom najvažnijih vesti i pravimo analize događaja. Osim što nas to čini jedinstvenim, to nam otvara prostor da se bavimo različitim temama, kontroverznim zbivanjima, pa čak i neprijatnim pojavama. Kada kreiramo teme i biramo sagovornike, trudimo se da gledamo na svet širom otvorenih očiju i da pitanja postavljamo iz pozicije prosečnog gledaoca. To su pitanja poput maloletničkog nasilja, izazova u zapošljavanju mladih, usvajanja dece, poskupljenja i inflacije, prava manjina, ali i teme koje se tiču zdravlja, obrazovanja i svakodnevnih zbivanja na ulicama naše zemlje. Nastojimo da budemo objektivni, bez obzira na to koliko neke teme bile neprijatne ili teške za razgovor. Razmišljamo o uvođenju nekih novih segmenata koji će doneti dodatnu dinamiku i obogatiti sadržaj, pa čak i o uvođenju tehnologija koje će omogućiti veću vizuelnu interaktivnost, čime ćemo dodatno približiti emisiju gledaocima. Cilj nam je da emisija bude još relevantnija i da bude potpuno prilagođena potrebama gledalaca, a da istovremeno ostanemo verni našem principu da uvek nudimo nešto novo i uzbudljivo. Želimo da emisija bude platforma koja ne samo da informiše, već pokreće promene i pruža rešenja.
Težište interakcije sa publikom poslednjih godina više se prebacilo na društvene mreže. Kroz komentare i poruke koje dobijamo, taj odnos postaje još neposredniji, a gledaoci postaju na neki način naš korektivni faktor, aktivni učesnici programa, ne samo pasivni posmatrači
I ranije ste, doduše kao reporter, radili u formatu jutarnjeg programa. Da li je jednako i danas teško probuditi se u cik zore, iako ste u mirnijem okruženju u studiju i može li voditelj jutarnjeg programa dozvoliti sebi da kasno zaspi?
– Pre šest godina, kada sam dinamično reportersko okruženje zamenio komforom televizijskog studija, mislio sam da je rano ustajanje stvar prošlosti. Međutim, život je našao način da me demantuje, pa tako ponekad, rano ustajanje ponovo ume da mi testira i volju i kreativnost. Da bismo bili spremni za ta tri i po sata živog programa, ustajemo oko četiri sata i kod nas nema prostora za one slatke „samo još pet minuta” izgovore - to je naprosto mit. Voditelj jutarnjeg programa ne može sebi da dozvoli da kasno zaspi, ali se i to nekada dogodi. I tada, naravno, sve to vešto prikrivamo dobrom šminkom i uz šolju kafe. Ipak, kada znaš da te čekaju sati provedeni pred gledaocima i da treba da opravdaš ukazano poverenje, snagu uvek nađeš. Ruku na srce, uživam svaki put kad se desi „neplanirani” kasni san, ali samo u situacijama kada znam da na horizontu nema nikakvih obaveza.
Šta to iznova stvara magiju koja vas u novinarstvu i pred kamerama obuzima i da li je vazduh u etru i dalje „drugačiji”, kao što vam se učinilo kada ste kročili u Radio Beograd, gde ste i započeli svoju karijeru?
– Razlog zbog čega sam ostao dosledan televiziji posle svih ovih godina i turbulencija je upravo to što ni u jednom drugom poslu nisam uspeo da pronađem tu magiju, tu iskru, to zadovoljstvo koje me obuzima znajući da moje reči i moja energija imaju nekog uticaja, da nešto mogu da promene nabolje. Sećam se kada sam prvi put kročio u Radio Beograd, sve mi je delovalo neobično i uzbudljivo. Za mene je to bio iskorak u neki novi svet, u kom se sve dešava u trenutku, a svaka reč određuje pravac te avanture. Taj osećaj sam sačuvao i ne želim ga se odreći. Danas, dok sedim pred kamerama, možda imam više iskustva, ali taj osećaj uzbuđenja i iščekivanja - on se nikada nije promenio. To je jedinstvena energija koju nisam uspeo da pronađem nigde drugde.
Da li se dešavalo da zbog posla u vašoj glavi odzvanja mamina rečenica: „Ništa nije nepopravljivo” i kako se uopšte borite sa greškama u poslovnom svetu? Praštate li ih sebi i drugima lako?
– Iako nam često nisu dopuštene, greške se dešavaju, ali su one i prilika za rast i unapređenje. I smatram da po tom pitanju treba biti veoma realističan. Jako sam strog prema sebi i svaka greška me jako žulja, ali se trudim da to ne pokazujem. Opet, s druge strane, tu sam da ohrabrim druge kada pogreše i da jako brižno i pažljivo ukažem na grešku, onako kako prema sebi ne umem. Tako da, mogao bih reći, tu maminu pouku svakodnevno negujem i delim sa kolegama kada zatreba. Mislim da nam je ta doza optimizma jako važna!
Nedavno ste osnovali udruženje građana, a onda i, poučeni ličnim iskustvom koje imate kao dete koje je nakon smrti majke i bake završilo u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine „Zvečanska”, realizovali projekat „Spreči - ne leči”. Kojom se misijom vodi vaše udruženje i koliko vam je dragocen bio dodir „sa druge strane” sa štićenicima ovog centra sa kojima ste se susreli kroz edukativne radionice?
– Brojne životne prekretnice, veliki gubici, čak i boravak u „Zvečanskoj” tokom tinejdžerskih dana razlog su zašto se kroz karijeru mnogo interesujem za socijalne teme i humanitarna pitanja. U svetlu tog mog turbulentnog ličnog iskustva, odlučio sam da odem nekoliko koraka dalje, iskoristim svoj medijski uticaj i tako sam osnovao Udruženje „Fokus art“ koje se zalaže za stvaranje boljih uslova za mlade ljude kroz edukaciju, prevenciju i podršku, a posebno za one bez roditeljskog staranja. Nakon 16 godina, prošlog leta sam se vratio u „Zvečansku”, kako bih realizovao projekat „Spreči - ne leči“, a zatim i projekat „Digitalno bezbedni“, koji su imali za cilj prevenciju problematičnog ponašanja, edukaciju i osnaživanje štićenika u različitim rizičnim situacijama. Taj susret sa sopstvenom prošlošću za mene je bio dragocen i katarzičan. Ovi projekti nisu bili samo posao - to je bila prilika da pružim deo sebe onima koji se nalaze u sličnim ili gorim okolnostima. Kroz edukativne radionice, stvorena je realna veza i razumevanje, a ti susreti su me podsetili na to koliko je važno da se mladima omogući prostor za rast i razumevanje, jer svi zaslužuju šansu za bolju budućnost.
Predostrožnost kao lekcija iz prošlosti
Da li je mladom Mihajlu bilo lako da poveruje u to da će jednog dana zaista i postati vredan, obrazovan čovek od manira i da će živeti život dostojan čoveka, o čemu ste, kako ste izjavili, maštali i da li je zbog teškog životnog puta, sa druge strane, zreo i ostvaren Mihajlo uvek u predostrožnosti?
– Mladi Mihajlo nije imao šta da izgubi i jedino čime je raspolagao bila je mašta, ideja da će neko novo sutra biti daleko bolje. U trenucima kada mi je budućnost delovala kao nešto daleko i nedostižno, maštao sam o životu u kom ću biti vredan, obrazovan i ostvaren čovek. Ta vizija me je držala uspravnim i motivisanim, čak i kada je sve delovalo teško i neizvesno. Danas, kada se osvrnem, shvatam koliko je važno maštati i koliko su ti teški putevi oblikovali ono što sam postao. Uprkos svemu što sam prošao, trudim se da ostanem vedar, optimističan ali sa obe noge na zemlji, jer znam koliko je važno čuvati ono što imate i boriti se za ono što želite. Predostrožnost je u mom slučaju lekcija iz prošlosti, osetna u svakom mom gestu ili izgovorenoj reči, ali nikada neću dozvoliti da ona uguši veru u bolje sutra.
Vladimir Bijelić
