Иза излога: Баталиле нервирање, опустиле се и почеле да живе

Лагана седећа конверзација, што би се рекло; без дневног реда и идеје да се некуда мора стићи и да се нешто паметно мора на крају закључити. Прво мало о томе како се провела на летовању, потом незнатно о времену, врло мало о послу и за крај – о дијетама/килограмима. Каже она, старија и мудрија од мене, како је давних дана прихватила себе и своје не баш савршено тело. Не нервира се због вишка килограма, не смета јој што има стомачић, нема проблем да се скине у купаћи... Јер, каже ми, осим што воли да лепо изгледа, још више воли да нешто фино поједе. Дакле, изабрала је да ужива у животу и да без гриже савести поједе нешто калорично, а да живот пун одрицања и вечитог гладовања препусти дамама којима су савршене пропорције нешто као „средство“ за рад, односно, које живе од сликања и усликавања. Уместо да гладује и зноји се по некаквим теретанама, бира креативнији начин да буде сита, а притом изгледа лепо – једноставно изабере одећу која највише ласка њеној грађи и проблем решен. 

Тако би требало да размишљају све жене; да се не нервирају и не гладују не би ли ушле у за број мању сукњу или хаљину, кажем на то, све се сладећи кексићем послуженим уз кафу. Унети шећер је моментално почео да „ради“, те „бустована“ серотонином оптимистично додајем како ми се чини да је, срећом, све више оних које су се „призвале памети“, баталиле нервирање опустиле се и почеле да живе. Тако треба, го girls/#metoo, настављам ја еуфорично ponеsеna&zanеsеna том женском еманципацијом. Бар да се тог оклопа решимо. Па доста више с тим мучењем и саветима оних „заувек мршавих“ о томе како треба да изгледамо, шта да једемо, кад смемо да унесемо мало течности...

„И мени се чини да их је све више“, примећује (не делећи баш са мном напад ентузијазма) моја искуснија пријатељица и додаје како то данас и није неки подухват. Како каже, даме с „имам вишак килограма“ стањем све чешће не да не крију, већ га стајлингом још онако и „подвуку“. Тако нека мода, каже она, уз опаску да тај „тренд“ – хеланке и тесни топић у комбинацији с десетак кила вишка она, каже, неће испратити. Не пада јој на памет. Једно је, каже, бити ок са својим телом и својим „несавршеностима“, а нешто сасвим друго „качити“ га на билборд и свима га с поносом показивати.

Има логике. Јер, колико год да гојазност није нешто због чега би било ко требало да се нервира (осим ако нема здравствених проблема) тако није ни неко животно постигнуће. Мислим, није баш да би на питање шта сте значајно урадили у животу очекивани одговор био „па, ређала сам килограме“... Све ми се више чини да овде (с обзиром да смо народ који највише воли те мале, фине разлике) заправо постоје две струје: оне које се боре за своје право да не буду мршаве (попут моје пријатељице, рецимо). У овој групи су даме које су, рекла бих, свесније окружења и самим тим с неком врстом „аутоцензуре“, када је реч о понашању/одевању на јавним местима/ у колективу.

У другој групи (судим по стајлингу) су оне које су се „дизајнирале“ за битку до коначног и потпуног права да имају вишак килограма. Оне су, чини се, индивидуалци и без много свести о томе да припадају неком колективу. Саме за себе, нешто се мислим, можда одећом (која је ето баш изиритирала моју пријатељицу) изражавају и неку врсту протеста због чињенице да им друштво није обезбедило услове да буду мршаве. Ко зна, можда су и у праву; можда би систем требало и те ствари да решава, а не да се ми појединачно мучимо и сналазимо како знамо и умемо...

Шта да кажем, мене све те приче о правима често умеју да збуне и доведу у недоумицу. Који је циљ, шта је смисао, нека су од питања које себи обично поставим када се бавим овим или оним покретом. Јер без циља, капирам, „борба“ је нешто као мање или више успела журка.

С тим у вези, гледам пре неки дан на Јутјубу видео записе с традиционалног (обележава се од 1992. године) „Топлес дана у Њујорку“. Што би се рекло, јабучица и јабука у великој јабуци колико (а и каквих) хоћеш; заједно Централ парком и још неким деловима града „који никада не спава“ шетају старије и млађе боркиње свих боја, раса и облика и величина. Неке „исцртане“, неке онако „клот“, изјављују како овај њихов перформанс има за циљ родну равноправност. Кажу, ако јачи пол може да шета без мајице, можемо и ми! Ок, кажем ја. Притом ми (осим чињенице да се не сећам када сам последњи пут видела мушкарца без мајице на улици) није баш најјасније шта би се тачно у животима тих (али и свих осталих) жена променило када би, кад им се тако хоће, могле да шетају градом у топлесу. Па, неке су већ полуголе. Јесте то некакво померање, али какво? Суштинско  - како ће сутра живети, да ли ће имати посао и моћи да плаћају рачуне, награде себе неким путовањем... - свакако није. Што би старији рекли – „неће се деца од тог посла хлеба најести“.

И да, још ми је нешто остало помало нејасно. Како су Њујорчанке баш последњу недељу (сунчаног и топлог) августа одабрале за свој топлес дан? Нешто се мислим, зар не би „голишава“ шетња тамо негде у децембру изазвала пуно већу пажњу... Изгледа да је женски прагматизам и овог пута урадио посао – мало шетамо, мало ђускамо уз сјајне di-yеjеvе, мало се боримо за своја права, а онако успут и мало поправимо боју.

Рецепт савршен, манифестација успела и видимо се догодине у Централ парку!

Јасна Будимировић