Iza izloga: Batalile nerviranje, opustile se i počele da žive

Lagana sedeća konverzacija, što bi se reklo; bez dnevnog reda i ideje da se nekuda mora stići i da se nešto pametno mora na kraju zaključiti. Prvo malo o tome kako se provela na letovanju, potom neznatno o vremenu, vrlo malo o poslu i za kraj – o dijetama/kilogramima. Kaže ona, starija i mudrija od mene, kako je davnih dana prihvatila sebe i svoje ne baš savršeno telo. Ne nervira se zbog viška kilograma, ne smeta joj što ima stomačić, nema problem da se skine u kupaći... Jer, kaže mi, osim što voli da lepo izgleda, još više voli da nešto fino pojede. Dakle, izabrala je da uživa u životu i da bez griže savesti pojede nešto kalorično, a da život pun odricanja i večitog gladovanja prepusti damama kojima su savršene proporcije nešto kao „sredstvo“ za rad, odnosno, koje žive od slikanja i uslikavanja. Umesto da gladuje i znoji se po nekakvim teretanama, bira kreativniji način da bude sita, a pritom izgleda lepo – jednostavno izabere odeću koja najviše laska njenoj građi i problem rešen. 

Tako bi trebalo da razmišljaju sve žene; da se ne nerviraju i ne gladuju ne bi li ušle u za broj manju suknju ili haljinu, kažem na to, sve se sladeći keksićem posluženim uz kafu. Uneti šećer je momentalno počeo da „radi“, te „bustovana“ serotoninom optimistično dodajem kako mi se čini da je, srećom, sve više onih koje su se „prizvale pameti“, batalile nerviranje opustile se i počele da žive. Tako treba, go girls/#metoo, nastavljam ja euforično ponesena&zanesena tom ženskom emancipacijom. Bar da se tog oklopa rešimo. Pa dosta više s tim mučenjem i savetima onih „zauvek mršavih“ o tome kako treba da izgledamo, šta da jedemo, kad smemo da unesemo malo tečnosti...

„I meni se čini da ih je sve više“, primećuje (ne deleći baš sa mnom napad entuzijazma) moja iskusnija prijateljica i dodaje kako to danas i nije neki poduhvat. Kako kaže, dame s „imam višak kilograma“ stanjem sve češće ne da ne kriju, već ga stajlingom još onako i „podvuku“. Tako neka moda, kaže ona, uz opasku da taj „trend“ – helanke i tesni topić u kombinaciji s desetak kila viška ona, kaže, neće ispratiti. Ne pada joj na pamet. Jedno je, kaže, biti ok sa svojim telom i svojim „nesavršenostima“, a nešto sasvim drugo „kačiti“ ga na bilbord i svima ga s ponosom pokazivati.

Ima logike. Jer, koliko god da gojaznost nije nešto zbog čega bi bilo ko trebalo da se nervira (osim ako nema zdravstvenih problema) tako nije ni neko životno postignuće. Mislim, nije baš da bi na pitanje šta ste značajno uradili u životu očekivani odgovor bio „pa, ređala sam kilograme“... Sve mi se više čini da ovde (s obzirom da smo narod koji najviše voli te male, fine razlike) zapravo postoje dve struje: one koje se bore za svoje pravo da ne budu mršave (poput moje prijateljice, recimo). U ovoj grupi su dame koje su, rekla bih, svesnije okruženja i samim tim s nekom vrstom „autocenzure“, kada je reč o ponašanju/odevanju na javnim mestima/ u kolektivu.

U drugoj grupi (sudim po stajlingu) su one koje su se „dizajnirale“ za bitku do konačnog i potpunog prava da imaju višak kilograma. One su, čini se, individualci i bez mnogo svesti o tome da pripadaju nekom kolektivu. Same za sebe, nešto se mislim, možda odećom (koja je eto baš iziritirala moju prijateljicu) izražavaju i neku vrstu protesta zbog činjenice da im društvo nije obezbedilo uslove da budu mršave. Ko zna, možda su i u pravu; možda bi sistem trebalo i te stvari da rešava, a ne da se mi pojedinačno mučimo i snalazimo kako znamo i umemo...

Šta da kažem, mene sve te priče o pravima često umeju da zbune i dovedu u nedoumicu. Koji je cilj, šta je smisao, neka su od pitanja koje sebi obično postavim kada se bavim ovim ili onim pokretom. Jer bez cilja, kapiram, „borba“ je nešto kao manje ili više uspela žurka.

S tim u vezi, gledam pre neki dan na Jutjubu video zapise s tradicionalnog (obeležava se od 1992. godine) „Toples dana u Njujorku“. Što bi se reklo, jabučica i jabuka u velikoj jabuci koliko (a i kakvih) hoćeš; zajedno Central parkom i još nekim delovima grada „koji nikada ne spava“ šetaju starije i mlađe borkinje svih boja, rasa i oblika i veličina. Neke „iscrtane“, neke onako „klot“, izjavljuju kako ovaj njihov performans ima za cilj rodnu ravnopravnost. Kažu, ako jači pol može da šeta bez majice, možemo i mi! Ok, kažem ja. Pritom mi (osim činjenice da se ne sećam kada sam poslednji put videla muškarca bez majice na ulici) nije baš najjasnije šta bi se tačno u životima tih (ali i svih ostalih) žena promenilo kada bi, kad im se tako hoće, mogle da šetaju gradom u toplesu. Pa, neke su već polugole. Jeste to nekakvo pomeranje, ali kakvo? Suštinsko  - kako će sutra živeti, da li će imati posao i moći da plaćaju račune, nagrade sebe nekim putovanjem... - svakako nije. Što bi stariji rekli – „neće se deca od tog posla hleba najesti“.

I da, još mi je nešto ostalo pomalo nejasno. Kako su Njujorčanke baš poslednju nedelju (sunčanog i toplog) avgusta odabrale za svoj toples dan? Nešto se mislim, zar ne bi „golišava“ šetnja tamo negde u decembru izazvala puno veću pažnju... Izgleda da je ženski pragmatizam i ovog puta uradio posao – malo šetamo, malo đuskamo uz sjajne di-yejeve, malo se borimo za svoja prava, a onako usput i malo popravimo boju.

Recept savršen, manifestacija uspela i vidimo se dogodine u Central parku!

Jasna Budimirović