ИВА ШТРЉИЋ Све велико и важно почиње од љубави

У овој музичкој бајци, Ива Штрљић тумачи лик народне певачице Гоце, која је, како сазнајемо од познате глумице, у својој амбициозности спремна свашта да уради не би ли остварила напредак у певачкој каријери, а у свему томе врло је шармантна.

– Гоца је врло специфична, темпераментна, ексцентрична и необична особа. Имам утисак да ће је публика волети, а оно што је мени било важно, а што сам овде и добила прилику да провучем, јесу комични елементи игре уденути у дирљиво емотиван карактер лика који тумачим. Гоца јесте неко ко вас тера да се осмехнете, велики сам љубитељ комедије и ту своју вештину духовитих решења успела сам да испреплетем и кроз њен лик. Допада ми се сарадња са Василијем Никитовићем, она за мене има посебну емотивну црту сећања на факултетско доба. Ми смо пријатељи са академије и играла сам у његовом дипломском филму „Бандера”, с којим је он освајао и бројне награде. То је била наша прва сарадња, а кад год би ми дао неку улогу, то су увек неке чудне жене никад једноставне, помало ишчашене, које не можете да не запазите. Баш је таква некаква и Гоца – прича за наш лист глумица Ива Штрљић.

Чини се да до сада нисте имали овакве улоге. Хоћемо ли у филму имати прилику да чујемо и ваше вокалне способности?

– Да, певаћу (смех). Играла сам већ ликове којима је певање блиско. Код Љубише Самарџића у филму „Бледи месец” тумачила сам професорку клавира Маргиту, код Здравка Шотре у „Рањеном орлу” професорку Бранку, а и у серији „Фолк” певачицу Цицку.

У филму ћемо као музичара, али овога пута у глумачкој улози, видети и Горана Бреговића, са којим сте имали директне сцене. Какво искуство носите из те сарадње?

–  Одвајкада је било тако, а на његовом примеру се показује као тачно, да су они који су највећи у суштини и најједноставнији. Горан је дошао на снимање са повређеним раменом, имао је проблема са руком, али се то није примећивало ни унутар сцене ни на основу његовог опхођења према људима који су око њега. Није могло да се види да је имао било коју бол приликом рада или да му је било шта тешко. Сликао се са свима који су му прилазили поделивши лепу реч и љубазност, што је одлика озбиљних звезда, каква он и јесте. Тврдим и тако плетем и свој живот, да је за једног уметника, уз даровитост, једнако важно да има људски, топао, природан и чврст однос са својом публиком, јер управо у том односу и расту сви почеци свих будућих успеха.

Музика је врло битан фактор филма „Круна” и он је представљен као веома бајковит и лепршав. Можете ли нам открити да ли се иза те бајке крије ипак нека тужна и тешка прича главних јунака?

– Овај филм је најјасније објашњен тиме што је описан као остварење о моћи успеха, али и томе да ли је у нашем животу само успех оно што га боји најпријатнијим нијансама или су ипак љубав, нежност и нечија наклоност оно што је заиста најлепши зачин живота. Верујем да ће људи после овог филма још интензивније да осете снагу загрљаја и полет који може да пружи пољубац са оним кога волиш.

Колико у вашем случају љубав боји и утиче на живот?

– Све велико и важно почело је од љубави. Увек од неке љубави према некоме или према нечему. Унутар себе осећам покретачку локомотиву и изузетно ми је битно да стално радим, јер сам себи боља онда када стварам и увек сам се трудила да ми дан не прође, а да нешто током њега нисам осмислила, да бих га учинила креативнијим, такав сам човек, а и верујем да себе треба целог да дате у посао, ако га волите, а не да цинцулирате са грамажом колико се предајете. Они који не цинцулирају они и успевају. Оно што јесте истина, она дивна разнежујућа истина, јесте чињеница да је најлепше кад у вашем успеху учествује и неко ко вам је важан и кад знате да се и он вашој радости радује и ви његовој. Нема лепше боје живота од те, а она није ни црвенкаста ни плавичаста ни сивкаста ни белкаста, већ она је једноставно - љубавна. А љубавна боја је најлепша боја.

С обзиром на то да је у фокусу филма „Круна” успех, да ли се однос људи око вас мењао с вашим пословним успесима и позицијама на којима сте кроз живот били?

– Јесте и понекад бих се разочарала у људе које сам сматрала озбиљним пријатељима, у неке које сам познавала чак и читавог живота, осећала сам врло често кристално јасну, рекла бих, завист, љубомору, чак и у тим дугогодишњим односима и што су успеси били већи и завист је расла, просто је бубрила! Зато сам последњих годину дана свела људе на оне у чије сам пријатељство заиста сигурна. И врло тешко дозвољавам да ми се било ко други приближи. Мислим да је то заправо и добро јер тако заштитите себе и време проводите са онима у чију сте љубав сигурни, који за вас навијају уз које и ви још снажније нижете успехе, са онима који се радују вашим подвизима, који су подршка и тим.

Гледамо вас и у серији „Игра судбине” којој сте се после краће паузе вратили ликом Дијане Ерски. Јесте ли нешто ново научили у том одмицању од њеног лика и поновном уласком у њене ципеле?

– Знала сам и онда када сам била на паузи са ликом Дијане Ерски да ће ми она недостајати, јер уживам оживљавајући је и знам да публика Дијану обожава што сам осећала и током сезоне у којој ме није било, јер ми се скоро свакодневно догађало да ми неко приђе и каже колико воли мој лик, што је знак да када урадите добро свој посао, чак и онда када вас нема, људи имају утисак да сте и даље ту,  јер имају сећање на оно што сте им својом игром пружили. Ово је улога за коју сам добила десет награда, улога која ми је само радост унела у живот и то ради поново сада када сам изнова госпођа Ерски.

Колико вам је било тешко да након Дијане Ерски, коју је народ озбиљно заволео, оживите потпуно другачији лик - улогу Лили у серији „Од јутра до сутра”?

– Озбиљно схватам свој посао и мислим да је моја дужност да сваку улогу одиграм сасвим другачије. Предана сам послу, трудим се да уроним у карактер, а не да површно изговарам реченице. Желела сам да људи заволе Лили, бринула сам да ли ће умети да им се приближи на прави начин овај лик, а данас сам срећна што је публика јако воли и што коментарише колико је лепо што сам сасвим различита у свакој серији и што Лили и Дијана нису сличне.

Владимир Бијелић

фото: Вања Фифа