„ДНК” МИ ЈЕ У ГЛУМАЧКОМ СМИСЛУ ОДУЗЕО МНОГО ТОГА! Глумица Наташа Аксентијевић искрено о томе шта се крије иза хумора са којим је сви повезују
Увек насмејана, бескрајно харизматична и талентована глумица Наташа Аксентијевић где год се појави, рекло би се, изазива респект, осмех и позитиву.
У то смо могли и сами да се уверимо током разговора који смо заказали сат времена пред њену представу „Зашто и како убити мужа” коју је са колегом Пеђом Дамњановићем играла у Новом Саду пре неколико дана у, сасвим неуобичајено, али ништа мање вредно, биоскопу Арена Синеплекс. Природна и љупка, а помало збуњена када јој фанови прилазе са топлим речима хвале и широм раширених руку, али срдачна и расположена да се слика са свима који то потражују, Наташа нам признаје да је увек узбудљиво пред једну представу, али без страха и треме.
– То не значи да не постоји велика одговорност. Представу „Зашто и како убити мужа” по мотивима италијанског писца Антонија Мура у режији Радета Вукотића играмо, рекла бих, више од 300 или 400 пута. Апсолутно не постоји место за панику. Генерално, у животу и нисам неки паничар. Трема у облику узбуђења постоји, ја једва чекам да изађем на сцену и видим како ће публика да реагује – прича Наташа Аксентијевић на почетку занимљивог разговора, растерећеног гламура и сјаја, обојеног животом, зрелим размишљањем и самопоуздањем глумице која је „народска”.
Какве то практичне савете добијају гледаоци током ове представе?
– Представа је комедија, тако да кроз њу добијају савете који јесу врло експлицитни, али на један духовит начин представљени, па публика на крају, свакако, закључи да је љубав та која побеђује и да никога не треба ни убити нити да треба да помисле на то (смех).
Мушко-женски односи тема су и представе „Како сам се надала добро се нисам удала”, коју са Пеђом Дамњановићем играте 4. децембра такође у биоскопској сали Арене Синеплекс. До каквих сазнања долазите у овом комаду?
– Режију потписује Миша Обрадовић, наш признати фотограф, кога смо колега Пеђа и ја успели да наговоримо да у 50. години дебитује као редитељ, зато што смо мислили да има шта да покаже и јер смо сматрали да ће умети да наше искуство упакује у визуелно нешто потпуно другачије. Представа је настала по мојој идеји, коју је уобличио Душан Јанковић, јер ја не знам да будем драматург, али понекад знам да смислим шта бих ја то волела да играм. Све оно на шта на путу до праве љубави наилази једна жена, али и какви су то типови мушкараца, шта ми то све морамо да трпимо, колико ми као жене морамо да се прилагођавамо и мењамо и, у зависности од карактера, ко је спреман да колико ниско падне или високо полети - све су то теме представе, која управо говори о томе који пут треба да се превали да бисте дошли до оне праве искрене љубави која ће вам трајати за цео живот.
Одакле уопште идеја да играте у биоскопској сали?
– Постојало је велико интересовање за наше представе, а доста је мали број сцена у Новом Саду, па је Никола Грцић дошао на идеју да се у биоскопској сали, која поседује сцену, организују и представе. Новосађани су веома заинтересовани, играмо пред пуном салом и то је сјајно. Технички услови су савршени, чак и бољи него кад играте у неком културном центру.
Није ли то најбољи доказ да, на крају крајева, простор и није важан када је уметност у питању?
– Тако је, она може да се догоди било где. Имамо супер анегдоту за представу „Зашто и како убити мужа”. Колега Пеђа Дамњановић и ја играли смо на паркингу Каленић пијаце. То је био потпуни циркус (смех). Са оволиким искуством то не ствара нимало стреса, у потпуном сте фокусу и радите свој посао онако како сте навикли, али људи који су навикли на идеалне услове верујем да би се покупили и отишли кући (смех).
Рекли сте једном приликом да сте најпоноснији на улогу Софије у филму „Живот и смрт порно банде”, коју сте, како сте нагласили, катастрофално одиграли. Када глумац успе да поништи себе као аутора неког дела и може ли објективно да се стави у позицију гледаоца?
– Када се родите као нормална особа и када схватите да је его нешто што може да вам донесе само неке лоше ствари, не говорим сада о психолошком делу, уопште нећу да се ослањам ни на Јунга ни на Фројда (смех). Причам о томе када је тај его претеран и када сте фокусирани само на себе и када мислите да сте најбољи то ће вас свакако довести у ћорсокак. Када сте самокритични и самосвесни онда ћете из дана у дан бити све бољи и тако ћете правити један бољи свет. Мислим да глумац може јако брзо да схвати да је нешто погрешио. Ја заиста јесам најпоноснија на ту улогу јер мислим да је то један велики филм, као и свако остварење Младена Ђорђевића и поносна сам што сам била део тог пројекта, али, нажалост, то је била моја дебитантска улога, ја сам то јако лоше урадила. Сценарио је шокантан и мислила сам у том тренутку да имам довољно храбрости, али вероватно нисам имала довољно искуства и нисам успела све оно што бих из ове визуре урадила када бих добила ту врсту улоге.
Мало је познато да сте након студија глуме докторирали комуникологију. Планирате ли да то знање уновчите у будућности?
– То не може да се уновчи (смех). То је био мој лични хир. Тај податак сам поменула само у једном интервјуу, не знам ни како сте уопште дошли до тога, ја о томе не волим да говорим. Не живимо ми у друштву у којем је то релевантно (смех), нажалост, али, комуникологија ми је много помогла у глуми. То није било протраћено време.
Верка Нарикача у „Попадији” доживљава промену
Ове седмице на Прву телевизију стигла је друга сезона серије „Попадија”. Каква то трансформација очекује Верку Нарикачу?
– У првој сезони гледаоци су ме упознали као жену која нема много реплика, чија је једина и основна карактеристика да је смешна. Играм то врло озбиљно, али на духовит начин и публика је то окарактерисала као једну смешну жену која добро пева. Међутим, када неко тако скроман задатак, који нема пуно простора за глумачку игру, уради на такав начин како сам ја то урадила онда добијете поклон од креатора серије да се тај лик прошири, развије и добије једну потпуно нову димензију и простор за играње. Кад од малих улога направите велики посао онда је то најслађе. Надам се да ћу успети да оправдам поверење које су ми креатори серије „Попадија” дали у другој сезони.
Уз ваше име увек се спомиње и „ДНК”, емисија која вам је донела много тога, између осталог и широку препознатљивост. Да ли вам је тај пројекат нешто у професионалном смислу узео?
– Како да не! Увек је то медаља са две стране. Све оно што ми је „ДНК” однео у глумачком смислу, јер су ме колеге из мог глумачког посла стављале у кош телевизијског посла и самим тим нису желеле да ми дају неке шансе, ми је, у исто време, донео велике прилике и ја сам захвална што сам била део тог пројекта. Када вас и после седам, осам година људи и даље везују за то онда то значи да сте урадили добар посао и да треба да будете поносни. Ја сам стварно поносна и на тај део моје каријере и мислим да не само да сам дала свој максимум и да сам се трудила да то буде другачије и забавно. Направили смо нешто што је остало и дан-данас се препричава и људи се са задовољством враћају тим емисијама које и сад имају високу гледаност на интернету.
Јесте ли због тога што сте радили ДНК емисију, која важи за ријалити формат, наилазили на помало елитистички приступ међу колегама?
– Јесам, било је ту изузетно тешких и напетих осећања која сам што кроз своје срце, што кроз своју главу протутњила, зато што су то били изузетно неумесни коментари људи који нису то сагледали на прави начин. Ја сам од оних који сматрају да не можете нешто да кажете о човеку док нисте у његовим ципелама. Наравно да имамо сви неке осећаје када се неко на одређени начин понаша према нама, али доношење тих пресуда, осуда и дефинитивних ставова на основу тога што неко нешто ради, а чак се не узима ни у обзир како то ради, е, то већ не може да се споји ни са каквом врстом елитизма. Све што је елитно би требало да буде и широко. Чим си ти у нечему елитан треба да имаш и неке квалитете, а то код нас баш и није тако.
Најавили сте и нови телевизијски пројекат „Ракета до лета”. О чему је реч?
– Да (смех), али сада, нажалост, о њему не смем да причам јер је то још увек под велом тајне. Имала сам ту срећу да налетим на продуцента Марка Лекића, изузетног момка. Дошли смо на идеју да бисмо могли да направимо нешто што би било интересантно телевизијским гледаоцима и наишли смо на добру реакцију оних који треба да донесу одлуку да то се стварно и спроведе у дело.
Владимир Бијелић
