„DNK” MI JE U GLUMAČKOM SMISLU ODUZEO MNOGO TOGA! Glumica Nataša Aksentijević iskreno o tome šta se krije iza humora sa kojim je svi povezuju
Uvek nasmejana, beskrajno harizmatična i talentovana glumica Nataša Aksentijević gde god se pojavi, reklo bi se, izaziva respekt, osmeh i pozitivu.
U to smo mogli i sami da se uverimo tokom razgovora koji smo zakazali sat vremena pred njenu predstavu „Zašto i kako ubiti muža” koju je sa kolegom Peđom Damnjanovićem igrala u Novom Sadu pre nekoliko dana u, sasvim neuobičajeno, ali ništa manje vredno, bioskopu Arena Sinepleks. Prirodna i ljupka, a pomalo zbunjena kada joj fanovi prilaze sa toplim rečima hvale i širom raširenih ruku, ali srdačna i raspoložena da se slika sa svima koji to potražuju, Nataša nam priznaje da je uvek uzbudljivo pred jednu predstavu, ali bez straha i treme.
– To ne znači da ne postoji velika odgovornost. Predstavu „Zašto i kako ubiti muža” po motivima italijanskog pisca Antonija Mura u režiji Radeta Vukotića igramo, rekla bih, više od 300 ili 400 puta. Apsolutno ne postoji mesto za paniku. Generalno, u životu i nisam neki paničar. Trema u obliku uzbuđenja postoji, ja jedva čekam da izađem na scenu i vidim kako će publika da reaguje – priča Nataša Aksentijević na početku zanimljivog razgovora, rasterećenog glamura i sjaja, obojenog životom, zrelim razmišljanjem i samopouzdanjem glumice koja je „narodska”.
Kakve to praktične savete dobijaju gledaoci tokom ove predstave?
– Predstava je komedija, tako da kroz nju dobijaju savete koji jesu vrlo eksplicitni, ali na jedan duhovit način predstavljeni, pa publika na kraju, svakako, zaključi da je ljubav ta koja pobeđuje i da nikoga ne treba ni ubiti niti da treba da pomisle na to (smeh).
Muško-ženski odnosi tema su i predstave „Kako sam se nadala dobro se nisam udala”, koju sa Peđom Damnjanovićem igrate 4. decembra takođe u bioskopskoj sali Arene Sinepleks. Do kakvih saznanja dolazite u ovom komadu?
– Režiju potpisuje Miša Obradović, naš priznati fotograf, koga smo kolega Peđa i ja uspeli da nagovorimo da u 50. godini debituje kao reditelj, zato što smo mislili da ima šta da pokaže i jer smo smatrali da će umeti da naše iskustvo upakuje u vizuelno nešto potpuno drugačije. Predstava je nastala po mojoj ideji, koju je uobličio Dušan Janković, jer ja ne znam da budem dramaturg, ali ponekad znam da smislim šta bih ja to volela da igram. Sve ono na šta na putu do prave ljubavi nailazi jedna žena, ali i kakvi su to tipovi muškaraca, šta mi to sve moramo da trpimo, koliko mi kao žene moramo da se prilagođavamo i menjamo i, u zavisnosti od karaktera, ko je spreman da koliko nisko padne ili visoko poleti - sve su to teme predstave, koja upravo govori o tome koji put treba da se prevali da biste došli do one prave iskrene ljubavi koja će vam trajati za ceo život.
Odakle uopšte ideja da igrate u bioskopskoj sali?
– Postojalo je veliko interesovanje za naše predstave, a dosta je mali broj scena u Novom Sadu, pa je Nikola Grcić došao na ideju da se u bioskopskoj sali, koja poseduje scenu, organizuju i predstave. Novosađani su veoma zainteresovani, igramo pred punom salom i to je sjajno. Tehnički uslovi su savršeni, čak i bolji nego kad igrate u nekom kulturnom centru.
Nije li to najbolji dokaz da, na kraju krajeva, prostor i nije važan kada je umetnost u pitanju?
– Tako je, ona može da se dogodi bilo gde. Imamo super anegdotu za predstavu „Zašto i kako ubiti muža”. Kolega Peđa Damnjanović i ja igrali smo na parkingu Kalenić pijace. To je bio potpuni cirkus (smeh). Sa ovolikim iskustvom to ne stvara nimalo stresa, u potpunom ste fokusu i radite svoj posao onako kako ste navikli, ali ljudi koji su navikli na idealne uslove verujem da bi se pokupili i otišli kući (smeh).
Rekli ste jednom prilikom da ste najponosniji na ulogu Sofije u filmu „Život i smrt porno bande”, koju ste, kako ste naglasili, katastrofalno odigrali. Kada glumac uspe da poništi sebe kao autora nekog dela i može li objektivno da se stavi u poziciju gledaoca?
– Kada se rodite kao normalna osoba i kada shvatite da je ego nešto što može da vam donese samo neke loše stvari, ne govorim sada o psihološkom delu, uopšte neću da se oslanjam ni na Junga ni na Frojda (smeh). Pričam o tome kada je taj ego preteran i kada ste fokusirani samo na sebe i kada mislite da ste najbolji to će vas svakako dovesti u ćorsokak. Kada ste samokritični i samosvesni onda ćete iz dana u dan biti sve bolji i tako ćete praviti jedan bolji svet. Mislim da glumac može jako brzo da shvati da je nešto pogrešio. Ja zaista jesam najponosnija na tu ulogu jer mislim da je to jedan veliki film, kao i svako ostvarenje Mladena Đorđevića i ponosna sam što sam bila deo tog projekta, ali, nažalost, to je bila moja debitantska uloga, ja sam to jako loše uradila. Scenario je šokantan i mislila sam u tom trenutku da imam dovoljno hrabrosti, ali verovatno nisam imala dovoljno iskustva i nisam uspela sve ono što bih iz ove vizure uradila kada bih dobila tu vrstu uloge.
Malo je poznato da ste nakon studija glume doktorirali komunikologiju. Planirate li da to znanje unovčite u budućnosti?
– To ne može da se unovči (smeh). To je bio moj lični hir. Taj podatak sam pomenula samo u jednom intervjuu, ne znam ni kako ste uopšte došli do toga, ja o tome ne volim da govorim. Ne živimo mi u društvu u kojem je to relevantno (smeh), nažalost, ali, komunikologija mi je mnogo pomogla u glumi. To nije bilo protraćeno vreme.
Verka Narikača u „Popadiji” doživljava promenu
Ove sedmice na Prvu televiziju stigla je druga sezona serije „Popadija”. Kakva to transformacija očekuje Verku Narikaču?
– U prvoj sezoni gledaoci su me upoznali kao ženu koja nema mnogo replika, čija je jedina i osnovna karakteristika da je smešna. Igram to vrlo ozbiljno, ali na duhovit način i publika je to okarakterisala kao jednu smešnu ženu koja dobro peva. Međutim, kada neko tako skroman zadatak, koji nema puno prostora za glumačku igru, uradi na takav način kako sam ja to uradila onda dobijete poklon od kreatora serije da se taj lik proširi, razvije i dobije jednu potpuno novu dimenziju i prostor za igranje. Kad od malih uloga napravite veliki posao onda je to najslađe. Nadam se da ću uspeti da opravdam poverenje koje su mi kreatori serije „Popadija” dali u drugoj sezoni.
Uz vaše ime uvek se spominje i „DNK”, emisija koja vam je donela mnogo toga, između ostalog i široku prepoznatljivost. Da li vam je taj projekat nešto u profesionalnom smislu uzeo?
– Kako da ne! Uvek je to medalja sa dve strane. Sve ono što mi je „DNK” odneo u glumačkom smislu, jer su me kolege iz mog glumačkog posla stavljale u koš televizijskog posla i samim tim nisu želele da mi daju neke šanse, mi je, u isto vreme, doneo velike prilike i ja sam zahvalna što sam bila deo tog projekta. Kada vas i posle sedam, osam godina ljudi i dalje vezuju za to onda to znači da ste uradili dobar posao i da treba da budete ponosni. Ja sam stvarno ponosna i na taj deo moje karijere i mislim da ne samo da sam dala svoj maksimum i da sam se trudila da to bude drugačije i zabavno. Napravili smo nešto što je ostalo i dan-danas se prepričava i ljudi se sa zadovoljstvom vraćaju tim emisijama koje i sad imaju visoku gledanost na internetu.
Jeste li zbog toga što ste radili DNK emisiju, koja važi za rijaliti format, nailazili na pomalo elitistički pristup među kolegama?
– Jesam, bilo je tu izuzetno teških i napetih osećanja koja sam što kroz svoje srce, što kroz svoju glavu protutnjila, zato što su to bili izuzetno neumesni komentari ljudi koji nisu to sagledali na pravi način. Ja sam od onih koji smatraju da ne možete nešto da kažete o čoveku dok niste u njegovim cipelama. Naravno da imamo svi neke osećaje kada se neko na određeni način ponaša prema nama, ali donošenje tih presuda, osuda i definitivnih stavova na osnovu toga što neko nešto radi, a čak se ne uzima ni u obzir kako to radi, e, to već ne može da se spoji ni sa kakvom vrstom elitizma. Sve što je elitno bi trebalo da bude i široko. Čim si ti u nečemu elitan treba da imaš i neke kvalitete, a to kod nas baš i nije tako.
Najavili ste i novi televizijski projekat „Raketa do leta”. O čemu je reč?
– Da (smeh), ali sada, nažalost, o njemu ne smem da pričam jer je to još uvek pod velom tajne. Imala sam tu sreću da naletim na producenta Marka Lekića, izuzetnog momka. Došli smo na ideju da bismo mogli da napravimo nešto što bi bilo interesantno televizijskim gledaocima i naišli smo na dobru reakciju onih koji treba da donesu odluku da to se stvarno i sprovede u delo.
Vladimir Bijelić
