ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Мартињске веселице

Рече да је позван на важан ручак, аргументујући то да ће на њему бити печена гуска. Узвратих му да бих у сличној прилици и сам тако поступио. У питању је већ заборављени специјалитет разумљив и за много важније изостанке од обичног испијања кафе, уз већ излизане „ћакуле”. 

Печена гуска, гушчија маст, чварци, џигерица, паприкаши и десетине куваних и печених јела од ње, одавно су нестала са наших трпеза. Гуска се више ни не убраја у наше домаће животиње. Спомиње се још само у миту о светом Мартину. Захваљујући Клашњином спомену печене гуске, данас ће бити речи о њему.

Још давних дана настао је обичај јесенског славља које се обележава  11. новембра, када се спремала летина и захваљивало боговима на плодовима земље. У хришћанству то је почетак дугог поста, па, према томе, и прилика да се тих последњих дана ужива до миле воље. Временом су из славља отпадали један по један плод, а остало је само крштење мошта (шире), које управо тада прелази у вино.

После бербе, сваки виноградар, као и винска братија, с узбуђењем очекује какво ће оно бити. Тај догађај у безмало свим виногорјима света обележава се пригодним веселицама. Најпознатије и најчувеније те прославе у част младог вина су у северозападној Славонији под називом „крштење мошта”.

Многима од њих присуствовао сам у Иригу, Вуковару, Ердуту... Реч је о церемонијалу који се обележава у Мартињу (11. новембра), које су у новије доба прихватиле и угоститељске куће, па је тај старински обичај претворен у прворазредни туристички спектакл. По старинским веровањима, наиме св. Мартин „крсти мошт у вино”, па се на тај дан, или уочи њега, у виноградарским клетима састају друштванца која заиста „крсте мошт у вино” и то по посебним правилима.

Обичај је да се друштву за ручак или вечеру припреми печена гуска, коју ће и те како сласно испратити младо вино, а за сам чин „крштења” одреде се посебни „функционери”. Ако се „крштења” не прихвати домаћин, онда ће то уместо њега учинити „бишкуп” (неко од позваних гостију) уз помоћ „миништранта”. „Бишкупи” и „миништранти” пребаце на себе пешкир, а неки да би крштење изгледало што верније, чак сашију или од свештеника позајме одређене одоре, па започну церемонијал с неком веселом винском песмом. Најчешће је то: „Дошел је, дошел, свети Мартин, вино бум крстил, ја га бум пил”. 

„Бишкуп” потом поставља мошту различита питања којима га кори зато што хучи и бучи у бачвама, што је склон дружењу с бунарским ћерима и сл. „Кум” у име мошта признаје све те „грехе” и обећава да ће се поправити. А, „бишкуп” га још обавезује да ће од сада „разигравати срца, збијати шале, крепити тело, веселити друштва, храбрити јунаке, тешити жалосне и невољне и канити се лукавштина”. 

Кад „кум” пристане и на то, „бишкуп” узима прстохват соли и просипа је у пехар мошт-вина говорећи: „Моште! Ја те крстим на вино и име преодиченога св. Мартина и духа од којег мошт куха. Ево ти соли, да од тебе никога глава не боли. Мир буди увијек с тобом. Да будеш навијек пун духа и јакости”. Потом, „бишкуп” почиње да пева „мартињске литаније” а цело друштво га следи. Церемонијал „крштења” обично завршава неком песмом напитницом као на пример: „Пијмо, браћо, винце, вода нек стоји. Нек ју пије жаба, ка ву њој живи”. 

Обред крштења мошта у вино губи се у далеким вековима предхришћанских па и предкелтских култура, а раширен је код свих индоевропских народа, од север до југа Европе. У тим давним данима Мартиње није било само дан крштења шире, него нека врста захвалнице богу или боговима, јер су то дани када је летина побрана и спремљена у амбаре, колиња обављена, а месо се већ суши, али управо у те дане и врење шире је завршено, претворила се у вино.

Св. Мартин се одвајкада приказује с гуском, али та повезаност никада није тачно утврђена иако постоји легенда која је донекле објашњива. Мање је познато да је он, условно речено, на неки начин наше горе лист, барем по томе што је Панонац. Рођен је у једном римском гарнизону у близини Блатног језера, чија околина обилује и те како добрим винима. Живео је од 396. до 397. године. Са 15 година постао је војник.

Касније је завршио школу у Хилариону и постао проповедник и утемељитељ бенедиктинске бискупије у Турсу, у данашњој винородној Француској. Мој некадашњи присни колега Иво Лајтман, велико перо „Вјесникове”, новинарско-издавачке куће у Загребу, с којим сам провео лепе тренутке у многим виноградарским догађањима у бившој нам заједничкој земљи, једном приликом рече: „Ако знамо да је печена гуска, та 'панонска птица', врло цењена и на француској трпези, па ако томе још додамо да је бенедиктински ред запамћен у историји као ред који је на тренутке успешније ширио ампелокултуру него ли библијску реч, не треба се превише чудити што је св. Мартин постао патрон младог вина и печене гуске”. 

Ако су Мартинови бенедиктинци део церемонијалног крштења мошта импортирали у наше крајеве, барем исти такав део тога церемонијала настао је управо у нашем данашњем животном простору из обичаја које је вероватно упознао и добро знао млади римски војник и будући бискуп.