VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Martinjske veselice

Reče da je pozvan na važan ručak, argumentujući to da će na njemu biti pečena guska. Uzvratih mu da bih u sličnoj prilici i sam tako postupio. U pitanju je već zaboravljeni specijalitet razumljiv i za mnogo važnije izostanke od običnog ispijanja kafe, uz već izlizane „ćakule”. 

Pečena guska, guščija mast, čvarci, džigerica, paprikaši i desetine kuvanih i pečenih jela od nje, odavno su nestala sa naših trpeza. Guska se više ni ne ubraja u naše domaće životinje. Spominje se još samo u mitu o svetom Martinu. Zahvaljujući Klašnjinom spomenu pečene guske, danas će biti reči o njemu.

Još davnih dana nastao je običaj jesenskog slavlja koje se obeležava  11. novembra, kada se spremala letina i zahvaljivalo bogovima na plodovima zemlje. U hrišćanstvu to je početak dugog posta, pa, prema tome, i prilika da se tih poslednjih dana uživa do mile volje. Vremenom su iz slavlja otpadali jedan po jedan plod, a ostalo je samo krštenje mošta (šire), koje upravo tada prelazi u vino.

Posle berbe, svaki vinogradar, kao i vinska bratija, s uzbuđenjem očekuje kakvo će ono biti. Taj događaj u bezmalo svim vinogorjima sveta obeležava se prigodnim veselicama. Najpoznatije i najčuvenije te proslave u čast mladog vina su u severozapadnoj Slavoniji pod nazivom „krštenje mošta”.

Mnogima od njih prisustvovao sam u Irigu, Vukovaru, Erdutu... Reč je o ceremonijalu koji se obeležava u Martinju (11. novembra), koje su u novije doba prihvatile i ugostiteljske kuće, pa je taj starinski običaj pretvoren u prvorazredni turistički spektakl. Po starinskim verovanjima, naime sv. Martin „krsti mošt u vino”, pa se na taj dan, ili uoči njega, u vinogradarskim kletima sastaju društvanca koja zaista „krste mošt u vino” i to po posebnim pravilima.

Običaj je da se društvu za ručak ili večeru pripremi pečena guska, koju će i te kako slasno ispratiti mlado vino, a za sam čin „krštenja” odrede se posebni „funkcioneri”. Ako se „krštenja” ne prihvati domaćin, onda će to umesto njega učiniti „biškup” (neko od pozvanih gostiju) uz pomoć „miništranta”. „Biškupi” i „miništranti” prebace na sebe peškir, a neki da bi krštenje izgledalo što vernije, čak sašiju ili od sveštenika pozajme određene odore, pa započnu ceremonijal s nekom veselom vinskom pesmom. Najčešće je to: „Došel je, došel, sveti Martin, vino bum krstil, ja ga bum pil”. 

„Biškup” potom postavlja moštu različita pitanja kojima ga kori zato što huči i buči u bačvama, što je sklon druženju s bunarskim ćerima i sl. „Kum” u ime mošta priznaje sve te „grehe” i obećava da će se popraviti. A, „biškup” ga još obavezuje da će od sada „razigravati srca, zbijati šale, krepiti telo, veseliti društva, hrabriti junake, tešiti žalosne i nevoljne i kaniti se lukavština”. 

Kad „kum” pristane i na to, „biškup” uzima prstohvat soli i prosipa je u pehar mošt-vina govoreći: „Mošte! Ja te krstim na vino i ime preodičenoga sv. Martina i duha od kojeg mošt kuha. Evo ti soli, da od tebe nikoga glava ne boli. Mir budi uvijek s tobom. Da budeš navijek pun duha i jakosti”. Potom, „biškup” počinje da peva „martinjske litanije” a celo društvo ga sledi. Ceremonijal „krštenja” obično završava nekom pesmom napitnicom kao na primer: „Pijmo, braćo, vince, voda nek stoji. Nek ju pije žaba, ka vu njoj živi”. 

Obred krštenja mošta u vino gubi se u dalekim vekovima predhrišćanskih pa i predkeltskih kultura, a raširen je kod svih indoevropskih naroda, od sever do juga Evrope. U tim davnim danima Martinje nije bilo samo dan krštenja šire, nego neka vrsta zahvalnice bogu ili bogovima, jer su to dani kada je letina pobrana i spremljena u ambare, kolinja obavljena, a meso se već suši, ali upravo u te dane i vrenje šire je završeno, pretvorila se u vino.

Sv. Martin se odvajkada prikazuje s guskom, ali ta povezanost nikada nije tačno utvrđena iako postoji legenda koja je donekle objašnjiva. Manje je poznato da je on, uslovno rečeno, na neki način naše gore list, barem po tome što je Panonac. Rođen je u jednom rimskom garnizonu u blizini Blatnog jezera, čija okolina obiluje i te kako dobrim vinima. Živeo je od 396. do 397. godine. Sa 15 godina postao je vojnik.

Kasnije je završio školu u Hilarionu i postao propovednik i utemeljitelj benediktinske biskupije u Tursu, u današnjoj vinorodnoj Francuskoj. Moj nekadašnji prisni kolega Ivo Lajtman, veliko pero „Vjesnikove”, novinarsko-izdavačke kuće u Zagrebu, s kojim sam proveo lepe trenutke u mnogim vinogradarskim događanjima u bivšoj nam zajedničkoj zemlji, jednom prilikom reče: „Ako znamo da je pečena guska, ta 'panonska ptica', vrlo cenjena i na francuskoj trpezi, pa ako tome još dodamo da je benediktinski red zapamćen u istoriji kao red koji je na trenutke uspešnije širio ampelokulturu nego li biblijsku reč, ne treba se previše čuditi što je sv. Martin postao patron mladog vina i pečene guske”. 

Ako su Martinovi benediktinci deo ceremonijalnog krštenja mošta importirali u naše krajeve, barem isti takav deo toga ceremonijala nastao je upravo u našem današnjem životnom prostoru iz običaja koje je verovatno upoznao i dobro znao mladi rimski vojnik i budući biskup.