ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Гаме краљ Божолеа
У чувеној француској виноградарској регији Божоле апсолутни господар је само једна сорта - гаме.
Гаме (gamay), гаме божоле или гаме црни, раширио се на читавих 98 посто винограда површине од око 20.000 хектара. Половина грожђа, која се убере сваке јесени, преради се у један тип вина. Реч је о младом вину божоле нуво (баујалаис ноувеау) који се у години бербе точи и пије у безмало свим земљама на планети.
Пуно име сорте на француском је Gamay ноир а јус бланц-црни гаме са белим соком. Ово напомињем јер постоји и гаме тентурије (gamay теинтуриер) или гаме бојадисер, који је вероватно мутација гаме црног, коју су клонирали француски селекционери. Грозд му је мали, са ситним јајоликим бобицама, са танком црном покожицом и сочним интензивно обојеним соком. По томе је једна од најпознатијих сорти бојадисера која служе за поправку боја црних вина.
Једна је од најраспрострањенијих сорти бојадисера. У Француској највише на југу, затим у Италији, Грчкој, Шпанији, Калифорнији, Аргентини, Перуу, Алжиру, Мароку, Тунису, Мађарској, Бугарској. Код нас је била веома заступљена у крајевима црних вина. Гаме црни-краљ Божолеа - је све до недавно покривао велике површине и у централној Србији и на Косову. С њим је стигао и гаме бојадисер да му коригује боју, коју ује требало појачавати. С добродошлицом су га дочекали произвођачи прокупца, од којег је лакше направити бело него црно вино.
По хектару имају од осам до 12-13 хиљаде трсова. То је прво што се примети у овом прелепом виногорју. Благи брегови и вијугави долови пружају слику сличну фрушкогорским пејсажима, са непрегледним шумама у позадини.
На путу од Лиона према Макону вина су све боља. Како каже Бернар Пиво, на југу је обични божоле, у средини сеоски-божоле вилаж - а на северу су врхунски засади. Сви се слажу да су домаћини великодушни весељаци. Умеју да дочекају странце. Гостољубиви, из интереса али и из урођене природности и задовољства да наздраве.
У искреним и једноставним разговорима сазнаћете о давним временима од којих се у Божолеу гаји винова лоза. Поља ражи и ливада временом су се смањивала и непрегледне пејзаже попуњавала је винова лоза. Испунила га је у периоду од средине 18. и 19. века и понајвише после Другог светског рата. О добром квалитету вина потврђује и то да га је Волтер, у Фернеу, свакодневно трошио.
На питање је ли божоле вино из Бургундије, како се често чује, Бернар Пиво је категоричан: „Божоле се налази у два департмана Роне, који припадају региону Рона-Алпи, а не Бургундији. Никада грофовија Божоле није била у поседу војводства Бургундије. Војводе нису мариле за имања на југу. Погледи и оружја су им били уперени ка северу и истоку.”
Ни виногради Бургундије и Божолеа немају ничег заједничког. Виногради Бургундије засађени су углавном шардонеом и црним пином, а виногорја Божолеа су верна црном гамеу белог сока. Истина је да је Гаме, са великим Г, име бургундског села и да је та сорта некада била бургундска. али њу је војвода Филип Храбри протерао, оценивши је за „врло лошу и врло неверну”.
Осудили су је и маконски поротници, тврдећи да је опасна за здравље. Можете замислити без њихових божолејских комшија. Историчар Роже Дион мисли да је у то време, гаме, можда и био „грубог варијетета”. Уз примедбу да му, вероватно, ни бургундско тло није пријало, док је у Божолеу, посебно на гранитним теренима пронашао своју Обећану земљу.
Најзад ни на носу ни на непцу црни бургундац и божоле црни ни мало не личе. Не врију и не сазревају на исти начин. Прво доживљава старост, друго умире младо. Не спадају ни у исту категорију.
Божоле је балоташко вино. Некада се, уз партију балота пио, у посебно уређеним теренима у виноградима, лучицама реке Роне, поред крчми и ресторана. Лионези су га пили на метре: дванаест бокалчића и тринаести, којим части газда, заузимали су један дужински метар. Испијали су се после сваке партије, на рачун губитника.
Осим балоташа пили су га и буржуји, посебно они мањи. Вино радничких комбинезона, било је и вино свечаних одела. Пило се и за породични ручак. И у марксистичко доба био је на столовима сиромашних и богатих. „Његове ароме црвеног воћа биле су пруларистичке”. Лепо место у друштвеној хијерархији винопија.
Шездесетих и седамдесетих година прошлог века цене вина иду у небеса. Божоле све више постаје популаран у Паризу, па и у другим еврпским престоницама. За играче балота постаје прескуп. Њихов љубимац улази у утакмицу са француским и страним винима, све конкурентнијим и по квалитету и цени. О томе шта га чека у новим временима идуће недеље.
