ПЕКМЕЗ ОД ШЉИВА ПО РЕЦЕПТУ СТАРОМ ВИШЕ ОД 100 ГОДИНА Немачка тајна стасала усред Баната

Чим сам видела дрвце препуно начичканих зрелих плодова, уследио је позив - коме другом него - Омики. Гледам у сат, ваљда не спава, ваљда јој још није почела серија, зовем, јавља се и на мој помен пекмеза од шљива, крене да рецитује:

- На десет килограма шљива иду три килограма шећера.

- Чекај, десет килограма са или без коштица - наметнуло ми се логично питање и добро да сам га поставила.

- Са коштицама - каже Омика и, признајем, изненађена сам. Али океј. Са коштицама. - На тих десет кила, значи, иду три киле шећера, може и више или мање, зависи колико су шљиве слатке, конзерванс, али онај већи, или два мања, ни случајно винобран, од њега ће пекмез да буде бео,али обавезно додај деци и по сирћета.

- Сирћета?!

Збуњена сам, како да не будем? Очекивала сам да ће мооожда рећи лимунтус, откуд знам, али - сирће? Шта ли би на ово рекао Гуглић?! (Или пола моје редакције кад сам им касније испричала фамозни рецепт. А тек постаје све боље)

- Да, сирће. Да ли си мислила да мељеш шљиве или сецкаш?

- Сецкам. На колико делова?

- Па, ако волиш да буде комадића шљива...

- Да, да, да, обавезно!

- Онда на два дела.

- Доооооброоооо - записујем, више насумице набацујем значајне податке. И наједном схватам да се овде крије озбиљнија прича.

Пекмез од шљива рецепт

- И моја мама је овако правила пекмез - наставља Омика чији пекмез од шљива сам сматрала најбољим на свету!

- Хоћеш да кажеш да је тај рецепт стар, шта, сто година? И више...

- Тако... Имаш ли велики лонац? У чему ћеш кувати?

- У више лонаца, па ћемо сразмерно поделити. Како да дезинфикујем тегле? Имамо нове, знам да се нешто „пеку“ у рерни... Мама каже да их је она и испирала алкохолом. Додуше, стављала је и вату са алкохолом на врх пекмеза, па је запали и брзо затвори теглу. Него, колико тегли се добије на десет кила шљива? Ја мислим да имамо и мало више.

- Буде то око 12 тегли. Њих опереш и са поклопцем ставиш у рерну да се угреју на 180 степени, држиш их тако двадесетак минута и онда оставиш да се у затвореној рерни и хладе.

- Схватила сам. Добро... Надам се да нећу бити прва која ће обрукати рецепт стар 100 година!

- Не можеш ту ништа да погрешиш. Док будеш кувала, видећеш по смеси кад је готово. Варјачу кад повучеш, треба да се види дно. Али прво мораш увече да умешаш исецкане шљиве са шећером, конзервансом и сирћетом, прекријеш чистом крпом да преноћи све, а онда ујутру ставиш да се кува. Прво ставиш на најјаче, а кад почне да кључа, онда стишаш ватру и тако се кува неколико сати.

(Седам сати, од 20 часова до 3 сата после поноћи! Ако на крају не буде ниш’ посебно.......)

Кување је прошло одлично, забавно, с боловима у леђима и шакама. Смеса је била савршена. Ако мене питате. Укус, премда врућ, обећава. Видећемо за две недеље, колико пекмез мора да одстоји пре првог отварања.

И премда је рецепт овде готов, причи још није крај.

Зовем Омику поново, да потврдим све податке из рецепта, мислим, кад ћу већ да га пласирам у јавност, ваља да сазнам корене из којиих стасавам.

- Него, размишљам сад нешто... Рекла си да је твоја мама, Ома, користила овај рецепт, али ми је чудно да је тада постојао конзерванс...

- Није, тад се користио салицил. Тако се зове...

- Сали... шта?

- Салицил, гуглај па види шта је.

Гуглам ја, ништа ми јасно није, осим да је препарат настао од врбине коре. Ваљда.

- То је и моја баба користила. И ја кад сам почела да правим по том рецепту, није још постојао конзерванс.

- Чекај, хоћеш да кажеш да је и твоја баба, моја чукунбаба, користила овај рецепт?!

- Наравно.

Пекмез од шљива по бакином рецепту

- Значи, и те како је старији од 100 година, вероватно више и од 120 - усхићено нагађам.

- Прабаба је рођена 1890. године, знам, запамтила сам да је десет мање од 1900. - смеје се Омика.

- Две године је старија од Тита - добацујем „изневезуше“, јер знам да је он старији од мене тачно сто година.

- Удала се са 19 година, а била је верена две. Она је рођена у Торку, а деда је био жандар и добио премештај ту, а иначе је из једног места код Сегедина, а тада је, у Аустроугарској, то све била иста држава. Он Мађар, она Немица. Онда је добио премештај у Решицу, у Румунији, па су тамо живели неколико година и добили прва два детета. Имали су два сина и три ћерке.

- Која од њих је твоја мама?

- Најмлађа. Јолан.

- Како се баба звала?

- Маргарета, звали су је Маргит, а презивала се Јост.

- Да ли је рецепт, онда, мађарски или немачки? Кад је научила да тако прави пекмез?

- Од своје маме је научила, рецепт је из немачке породице.

И како да се не најежиш на помисао да продужавам живот прошлих векова сатканих баш овде, у мом Банату, у Војводини, у нашој равници која користи сваку прилику да нас дарује.

И како, наравно, да не стрепим да ћу баш ја бити најслабија карика у пекмезастом ДНК ланцу!

Не сумњам да ће бити још врсних рецепата којих се Омика у сваком моменту сећа. Штавише, пролетос је био први пут да сам нешто „озбиљније“ желела да правим, па сам је звала за детаљно упутство. Реч је о туршији!

Е, то је био и спектакл и непотпуни дебакл, и о томе ћу други пут. Таман кад будем отворила пекмез, па на топлу слану кифлу из пекаре прекопута (да, добро сте прочитали - слана кифла, то ми је такође та Омикина црта саткана од црта), е, тада ћу вам јавити божанствене утиске о другом и враголасте неуспехе у првом подвигу. Чисто да одржим равнотежу укуса.

Леа Радловачки