PEKMEZ OD ŠLJIVA PO RECEPTU STAROM VIŠE OD 100 GODINA Nemačka tajna stasala usred Banata

Čim sam videla drvce prepuno načičkanih zrelih plodova, usledio je poziv - kome drugom nego - Omiki. Gledam u sat, valjda ne spava, valjda joj još nije počela serija, zovem, javlja se i na moj pomen pekmeza od šljiva, krene da recituje:

- Na deset kilograma šljiva idu tri kilograma šećera.

- Čekaj, deset kilograma sa ili bez koštica - nametnulo mi se logično pitanje i dobro da sam ga postavila.

- Sa košticama - kaže Omika i, priznajem, iznenađena sam. Ali okej. Sa košticama. - Na tih deset kila, znači, idu tri kile šećera, može i više ili manje, zavisi koliko su šljive slatke, konzervans, ali onaj veći, ili dva manja, ni slučajno vinobran, od njega će pekmez da bude beo,ali obavezno dodaj deci i po sirćeta.

- Sirćeta?!

Zbunjena sam, kako da ne budem? Očekivala sam da će mooožda reći limuntus, otkud znam, ali - sirće? Šta li bi na ovo rekao Guglić?! (Ili pola moje redakcije kad sam im kasnije ispričala famozni recept. A tek postaje sve bolje)

- Da, sirće. Da li si mislila da melješ šljive ili seckaš?

- Seckam. Na koliko delova?

- Pa, ako voliš da bude komadića šljiva...

- Da, da, da, obavezno!

- Onda na dva dela.

- Dooooobrooooo - zapisujem, više nasumice nabacujem značajne podatke. I najednom shvatam da se ovde krije ozbiljnija priča.

Pekmez od šljiva recept

- I moja mama je ovako pravila pekmez - nastavlja Omika čiji pekmez od šljiva sam smatrala najboljim na svetu!

- Hoćeš da kažeš da je taj recept star, šta, sto godina? I više...

- Tako... Imaš li veliki lonac? U čemu ćeš kuvati?

- U više lonaca, pa ćemo srazmerno podeliti. Kako da dezinfikujem tegle? Imamo nove, znam da se nešto „peku“ u rerni... Mama kaže da ih je ona i ispirala alkoholom. Doduše, stavljala je i vatu sa alkoholom na vrh pekmeza, pa je zapali i brzo zatvori teglu. Nego, koliko tegli se dobije na deset kila šljiva? Ja mislim da imamo i malo više.

- Bude to oko 12 tegli. Njih opereš i sa poklopcem staviš u rernu da se ugreju na 180 stepeni, držiš ih tako dvadesetak minuta i onda ostaviš da se u zatvorenoj rerni i hlade.

- Shvatila sam. Dobro... Nadam se da neću biti prva koja će obrukati recept star 100 godina!

- Ne možeš tu ništa da pogrešiš. Dok budeš kuvala, videćeš po smesi kad je gotovo. Varjaču kad povučeš, treba da se vidi dno. Ali prvo moraš uveče da umešaš iseckane šljive sa šećerom, konzervansom i sirćetom, prekriješ čistom krpom da prenoći sve, a onda ujutru staviš da se kuva. Prvo staviš na najjače, a kad počne da ključa, onda stišaš vatru i tako se kuva nekoliko sati.

(Sedam sati, od 20 časova do 3 sata posle ponoći! Ako na kraju ne bude niš’ posebno.......)

Kuvanje je prošlo odlično, zabavno, s bolovima u leđima i šakama. Smesa je bila savršena. Ako mene pitate. Ukus, premda vruć, obećava. Videćemo za dve nedelje, koliko pekmez mora da odstoji pre prvog otvaranja.

I premda je recept ovde gotov, priči još nije kraj.

Zovem Omiku ponovo, da potvrdim sve podatke iz recepta, mislim, kad ću već da ga plasiram u javnost, valja da saznam korene iz kojiih stasavam.

- Nego, razmišljam sad nešto... Rekla si da je tvoja mama, Oma, koristila ovaj recept, ali mi je čudno da je tada postojao konzervans...

- Nije, tad se koristio salicil. Tako se zove...

- Sali... šta?

- Salicil, guglaj pa vidi šta je.

Guglam ja, ništa mi jasno nije, osim da je preparat nastao od vrbine kore. Valjda.

- To je i moja baba koristila. I ja kad sam počela da pravim po tom receptu, nije još postojao konzervans.

- Čekaj, hoćeš da kažeš da je i tvoja baba, moja čukunbaba, koristila ovaj recept?!

- Naravno.

Pekmez od šljiva po bakinom receptu

- Znači, i te kako je stariji od 100 godina, verovatno više i od 120 - ushićeno nagađam.

- Prababa je rođena 1890. godine, znam, zapamtila sam da je deset manje od 1900. - smeje se Omika.

- Dve godine je starija od Tita - dobacujem „iznevezuše“, jer znam da je on stariji od mene tačno sto godina.

- Udala se sa 19 godina, a bila je verena dve. Ona je rođena u Torku, a deda je bio žandar i dobio premeštaj tu, a inače je iz jednog mesta kod Segedina, a tada je, u Austrougarskoj, to sve bila ista država. On Mađar, ona Nemica. Onda je dobio premeštaj u Rešicu, u Rumuniji, pa su tamo živeli nekoliko godina i dobili prva dva deteta. Imali su dva sina i tri ćerke.

- Koja od njih je tvoja mama?

- Najmlađa. Jolan.

- Kako se baba zvala?

- Margareta, zvali su je Margit, a prezivala se Jost.

- Da li je recept, onda, mađarski ili nemački? Kad je naučila da tako pravi pekmez?

- Od svoje mame je naučila, recept je iz nemačke porodice.

I kako da se ne naježiš na pomisao da produžavam život prošlih vekova satkanih baš ovde, u mom Banatu, u Vojvodini, u našoj ravnici koja koristi svaku priliku da nas daruje.

I kako, naravno, da ne strepim da ću baš ja biti najslabija karika u pekmezastom DNK lancu!

Ne sumnjam da će biti još vrsnih recepata kojih se Omika u svakom momentu seća. Štaviše, proletos je bio prvi put da sam nešto „ozbiljnije“ želela da pravim, pa sam je zvala za detaljno uputstvo. Reč je o turšiji!

E, to je bio i spektakl i nepotpuni debakl, i o tome ću drugi put. Taman kad budem otvorila pekmez, pa na toplu slanu kiflu iz pekare prekoputa (da, dobro ste pročitali - slana kifla, to mi je takođe ta Omikina crta satkana od crta), e, tada ću vam javiti božanstvene utiske o drugom i vragolaste neuspehe u prvom podvigu. Čisto da održim ravnotežu ukusa.

Lea Radlovački