„Дневник” у Канади, првој земљи чланици Г7, која је потпуно декриминизовала марихуану

Док са једне стране либерали ово доживљавају као победу слободе и демократије, већи део медицинске, социолошке и ине струке не одступа од тврдњи да не постоје „лаке“ и „тешке“ дроге, те да је и рекреативна употреба марихуане тек увод у кориштење оних далеко опаснијих, што је став супротстављен тврдњама заговорника „веселе биљке“ да се самом декриминализацијом поседовања и узгоја марихуане за личне и рекреативне сврхе секу пипци криминала који је управо на томе зарађивао енормне профите. Расправа о овим питањима, поготово у Србији, сигурно ће се наставити, али ваља приметити да је овакав потез канадских власти за познаваоце тамошњих прилика био сасвим очекиван и да ће у врло кратком року довести до отварања преко стотину продавница индијске конопље, чије је уживање и до сада било готово уобичајено не само између четири зида велике већине Канађана, већ и у јавности и свакодневном животу.

Наиме, легализација употребе марихуане у медицинске сврхе је довела до тога да је набавка овог опијата постала смешно лака и то не само за тешко или терминално оболеле, јер је било довољно да човек (без озбиљнијег криминалног досијеа) оде код породичног лекара и изјави да трпи болове узроковане костобољом, реумом, недавним фрактурама...али да му хемијски синтетизовани аналгетици не помажу у смањењу бола, што је за последицу имало потписивање дозволе да у медицинске сврхе узгаја пет-шест или двадесетак биљака индике канабис. Како се у медицинске сврхе марихуана користи најчешће у виду пасте, њена дестилација је на „пацијенту“, а да ли ће сушена биљка или паста премазана по обичној цигарети бити искориштена и у рекреативе сврхе остало је недоступно за контролу, за то надлежних, органа канадске правне државе. Овакав, најблаже речено ноншалантан, однос Канаде према марихуани довео је до тога да сваки посетилац ове огромне државе већ по слетању на неки од њених аеродрома остане запањен свеприсутношћу „џиџе“ било да је реч о мегалополисима, као што је то Ванкувер, или дубокој провинцији окруженој мамутским шумама у непрегледним планинским венцима.

Без ХТЗ-а дошао на мобу

Као својеврсни врхунац властитог искуства са либералним односом Канаде и њених становника према марихуани, што је у коначници ових дана довело и до званичне либерализације њене употребе и узгоја у рекреативне сврхе, може послужити анегдота када је новинар „Дневника“ без икаквог устручавања позван у „мобу“, односно да помогне приликом косидбе једне од мањих плантажа намењених „срећнику“ са достатном медицинском документацијом. Заборавивши о каквој биљци се ради и како је њена употреба санкционисана у највећем делу Европе у коју се враћао за неколико дана, српски „пољоделац“ је преносио покошене биљке марихуане у нарамку, што му је интензивним мирисом непоправљиво обележила пуловер који је несмотрено обукао и приликом повратка у мајку Србију, али и приуштило накнадни паничан страх да ће се на франкфуртском или београдском аеродрому наћи на удару службених полицијских паса издресираних да нањуше и најмањи молекул опојне дроге, па била она и „само“ марихуана.

Мада је у готово целој Канади деценијама уназад гајен готово истоветан однос према медицинској, али и рекреативној употреби марихуане, чињеница је да Британска Колумбија, провинција која се ослања на север САД са једне, Пацифички океан са друге стране и Аљаску на северу, у овом погледу представља најлибералнији пример. Јавна је тајна да највећи број канадских зависника од „тешких“ дрога преферира да зимске месеце проводи у највећем граду ове провинције, Ванкуверу, колико због далеко блаже климе него што је то она у Торонту, Монтреалу или Едмонтону, толико и због пословичне ноншаланције тамошњих припадника снага реда када је у питању наркоманија. Тако у овом мегалополису у којем обитава половина свих становника провинције (што значи преко четири милиона становника) постоје цели квартови који су наркомански забран, па нису ретки примери да их потпуно обезнањене затичете на коловозу, или да на свега пар корака од жандармеријски опремљеног полицајца, седећи на тротоару интравенозно убризгавају себи наркотике. Конзервативнији кругови, чији су гласови све слабашнији у овој огромној земљи, ово приписују томе што Британска Колумбија непоправљиво све више личи на Калифорнију у којој су слободе избора појединаца доведене до апсурдних лимита.

Медицинска легална од 2001

Недавном одлуком свог парламента Канада је постала прва земља чланица групе најразвијенијих земаља на свету, Г7 , која је легализовала употребу марихуане у  рекреативне сврхе. Овај својеврсни преседан је заокупио светску, па и српску јавност у којој су све гласнији захтеви за легализацијом употребе канабиса у медицинске сврхе, што је у Канади, озакоњено још 2001. године.

Ситуација није ништа боља ни у удаљеним, по правилу, малим градовима, насељима или камповима рудара и дрвосеча, расутим по непрегледним пространствима провинције, с тим што је ситуација за уживаоце марихуане још лагоднија, када је у питању набавка марихуане. Наиме, управо та пространства омогућавају да свако ко је за то заинтересован, има прилику да у неком кутку непрегледних шума засади индијску конопљу, без икаквог страха од полиције, која је далеко строжија према онима који седну у возило са једним попијеним пивом, него према особи која је очигледно под утицајем те „лаке“ дроге. За несвиклог на овакав однос према марихуани крајње бизарно делују бројни свакодневни примери, на које је често наилазио и репортер „Дневника“ током свог вишемесечног боравка у Канади. Као онај да је на сваком градилишту уобичајено да радници полусатну паузу користе не толико за доручак, колико за време током којег се социјализују уз по један yoint, не проналазећи при томе никакву корелацију између уживања у марихуани и честих падова кровопокривача са кровова у изградњи, или онај да га новостечени познаник без имало устручавања замоли да повремено залива његову малу плантажу индике канабис, тек толико док се власник не врати са вишедневног одсуства.

Милић Миљеновић