БУРАН ЖИВОТ СРЕМИЦЕ ДРАГИЦЕ КРСМАНОВИЋ Два венчања и девет хирушких операција

Мада није била рели-возач, попела се на Аконкагву или открила неки преко потребан лек, Сремица Драгица Крсмановић (73) заслужила је и вишетомно дело. Само још да се нађе неки нови Драгослав Михаиловић или Мома Димић, па да, као Петрија или Тола Манојловић, уђе у антологије српске прозе.

Али, пре него што се са сином Здравком Пајићем, снахом и две унуке, скрасила у питорескном селу Моровић, окруженом древним храстовим шумама, те рекама Босутом и Студвом, свашта је претурила преко главе, углавном мало лепог. Млада је запала је за око извесног Пајића, коме, признаје није могла одолети, удала се за њега с једва 16 и четири године касније му родила првенца.

– Из Бадовинаца сам, где су моји родитељи имали четворо деце, два сина и нас две ћерке – прича Драгица. – Било је увек много мукотрпног даноноћног посла на селу, па одлучим да одем у Сремску Митровицу и запослим се. Тамо сам у комуналном предузећу чистила улице и утоварала камионе смећем три месеца, а још толико проведем у „Житопромету”, где је било нешто лакше. Тада сам упознала и Јована Савића, који је дуго радио у Немачкој, нешто уштедео и својој деци у Брчком направио нову кућу. Долазио он често у село Засавицу и ту падне између њега и мене озбиљан договор. Каже ми: „Дођи ти, Драгице, код мене, у Немачку, ево, ја ћу ти дати гаранцију да ћеш имати посао и неће те депортовати назад.” Реч по реч, обећења иза обећања, па ми понуди и да се тамо венчамо.

И након свих невоља, показала је Драгица да је неуништва.

– Идем до Шида бицклом у трговину и тих петнаестак километара пређем бициклом за сат и по, док у Митровицу, када кренем по лекове, треба ми једва пола сата више него пре операција. Живот је леп, треба га искористити, никако падати у апатију!

Одважна и одлучна каква је одувек била, све је схватала озбиљно па и брачну понуду и мада већ у 40. години, спремила се за пут преко границе. Вели, нисам шашава да пропустим ту прилику, ма колико неизвесну, за бољи живот. Али није било нимало једноставно јер јој је било тешко да пронађе и мало новца да би бар прибавила потребну папирологију.

– Једва скупим 30 марака, позајмила од своје другарице Цице још сто, али се одмах и тешко сневеселила јер сам само за пут до амбасаде у Београду и вађење визе на три месеца потрошила готово све што сам имала. Умало да одустанем и пре него што сам кренула. Али, ‘ајдук је моја Цица и кад сам се, тако скомолала, срела с њом, она ме изненади: „Извадила сам ти карту за аутобус који вози од наше Засавице право до Немачке. Јесте ти тромесечне визе кратка, али, шта је – ту је. Може се десити да, кад стигнеш не нађеш Јову код куће, па у потрази за њим лелечеш шта ћеш у белом свету без игде икога, па не могу назад, и купила сам ти повратну карту” – сећа се Драгица. – Кад сам стигла на станицу, срећом нађох таксисту, нашег гастарбајтера, који знао да ме одвезе до адресе коју сам записала на папир. Било је доста сиротиње у Југославији, али ни у Немачкој није баш свима преливало, па се испоставило да Јован нема пара да плати младом таксисти, али, пошто сам му prеthodno рекла да сам дошла због венчања, опростио ми је рачун на име свог свадбеног дара. Мој долазак готово је изненадио Савића, који је канда заборавио обећани брак и правио се мало невешт. Онда се „сетио”, обећао венчање и одмах додао да ће само он радити а ја седети код куће и бити домаћица. Вајкао се што сам узела тако краткорочну визу, ја велим да венчање, ипак, не мора да пропадне, па тако и би. Кад ми је истекла виза, отишла сам кући без поздрава, а Јова остао још неко време. Нисам знала зашто – имао је тромбозу ноге. Ускоро ето га, јер је кућа у Моровићу, где сам га чекала, била његова. Чекала сам да ми све објасни, док ми он не рече: „Венчаћемо се опет, да и у Србији буде законски званично.” После одосмо код адвоката, где је Јова кућу превео на мене, благословио ме, задужио и писмено за негу и издржавање до краја његовог живота.     

Морали су му лекари ампутирати ногу, убрзо након тога је преминуо, али ни Драгицу здравље више није служило:

– Преживела сам девет операција, неколико пута оба кука, где су полуцементирани уграђени, па жучи, одстрањен ми је један бубрег... Не знам шта ме све није стрефило, бојала сам се на почетку да се нећу пробудити, али, срећом, годинама су ме спасавали врхунски хирурзи клинике тога времена у Сремској Митровици. Хвала им до неба, где чули и не чули! Међутим, нешто ми је у глави стално говорило да ћу би излечена – додаје она.

Драгољуб Савичин