ИНТЕРВЈУ
ЖЕЛИМ ДА ЧИНИМ ДОБРО И ЉУДИМА УЛЕПШАМ ДАН! Глумица и водитељка ЈЕЛЕНА ХЕЛЦ прешла на NEWSMAX BALKANS ТЕЛЕВИЗИЈУ па признала: „Отишла сам на боље”
Харизматична глумица Јелена Хелц, која се остварила и као водитељка, није само једно од телевизијских лица које листајући канале не можете да запамтите - она је снажан, искрен глас који гради мост између телевизије и срца публике.
Глумица по позиву, новинарка и водитељка по вокацији и човек који у свему тражи смисао - у речи, у осмеху, у улози. За њу је телевизија више од медија - то је простор у ком истина добија облик, где реч има тежину, а осмех сврху. Њена енергија неуморно проналази начине да обрадује, охрабри и поведе. И када кроз интервјуе које је давала за медије говори о новинарству, глуми или мајчинству, из сваке њене речи може се закључити једноставна истина: бити човек је увек најважнија улога.
Чланица је Народног позоришта у Београду, а свој траг оставила је и на бројним телевизијама на којима је радила. Каријеру је започела још на БК телевизији где је водила емисију „Еустахијева труба”, али и била новинар информативне редакције и извештавала са различитих догађаја, а остварила се и као водитељка формата „Кућа снова” на ТВ Б92 и „Граница” на ТВ Хепи. Последња у низу била је емисија „Кец на једанаест” коју је са Бошком Јаковљевићем водила на К1 телевизији. Однедавно је заштитно лице телевизије Newsmax Balkans, где радним данима од 13 часова води емисију „Тражим реч”. У разговору за „Дневников” ТВ магазин Јелена Хелц открива колико јој се допала промена медијске адресе и да ли јој је тај нови телевизијски почетак донео неку промену и на приватном плану.
– Пријала ми је јако промена јер сам отишла на боље, на формат који је баш по мојој мери и укусу, јер радим поново са људима са којима сам дивно сарађивала и у колективу који је здрав, амбициозан али и веома пријатељски – истакла је на почетку разговора за наш лист Јелена Хелц.
Кроз емисију „Тражим реч” пружате глас обичним људима, обрађујући актуелне друштвене теме које дотичу живот просечног гледаоца. У том смислу, који ће то гости, али и теме увек имати реч у вашој емисији?
– Госте увек диктира тема, а тему диктира живот. Све што се тиче живота обичног човека - а тишти га и можемо помоћи - то су наше теме. Онда на задату тему бирамо најквалитетније госте, који имају шта да кажу и понуде конкретна решења.
Колико је тешко путем телевизије „тражити реч” у времену у ком га свако може добити путем друштвених мрежа?
– Мислим да ту телевизија ипак води. Мреже не нуде ту врсту дијалога, мреже су неретко суревњиве и агресивне. На мрежама баш свако има право да говори о чему год хоће, а у емисијама које бивају уређиване на начин на који ми то радимо - тако нешто је готово немогуће. Код нас, као у стара добра времена, да би добио реч у нашој емисији - мораш бити доказан у својој професији, афирмисан и склон да помажеш, а не да билдујеш свој его.
Сведоци смо да данас многи желе да кажу оно што се од њих очекује или што је друштвено пожељно. Умете ли да препознате када неко у емисији „глуми” искреност и како се са тим носите током интервјуа?
– Умем, наравно. Овакав концепт и филтер који користимо приликом избора гостију ту могућност своди на минимум. Углавном код нас долазе лица која нису истрошена, неретко су по први или други пут пред камерама па су самим тим и невешти да глуме. Камера јако добро види све, а гледаоци су паметни. Када би ми се тако нешто догађало раније, ја бих одмах реаговала и суочавала саговорника са чињеницама. Не подносим лаж и реагујем на њу прилично импулсивно.
Изјавили сте недавно да док радите увек имате на уму да „служите народу”, те да вас то и чува од уздизања, у случају успеха и од пребрзог пада, у случају неуспеха. У којим тренуцима сте препознавали тренутак кад его крене да „шапуће“ да сте посебни?
– Имала сам срећу да сам ту дечију болест прележала давно, давно... још деведесетих, када сам била прилично препознатљиво лице БК телевизије, која је тад била изузетно популарна. Тада сам се, сећам се, узносила и мислила да је важно што ме препознају и загледају. Временом сам схватила да људи загледају свакога, заправо најскандалознији ликови привлаче највише пажње. Одавно сам схватила да желим да будем призната, а не позната. Желим да чиним добро, да људима улепшам дан, скратим неки тежак пут, учиним нешто на шта могу да будем поносна, али не и горда.
Да ли мислите да су медији данас заборавили ту димензију „служења”? Где је граница између посла који је у јавном интересу и самопромоције, којој су склони медијски радници?
– Мислим да су многи заборавили... нажалост. Завладало је неко време егоизма који је метастазирао у нешто што нисмо ни сањали да ћемо моћи да видимо и на опскурним сајтовима, а камоли на малим екранима. Клик и шер су постали водиље медија. Заборавило се на васпитну улогу, образовну, просветитељску и све остале дивне улоге и могућности медија. Фрапантно је на шта су људи спремни за додатне кликове, лајкове и шерове. Фрапантно, али суштински - тужно и бедно. Поновићу се овде: публику не треба потцењивати. Публика одлично зна да раздвоји жито од кукоља, а можда и јесте природна равнотежа да оно што много вреди - мало га има.
До данас сте задржали правила наше професије које сте учили на БК телевизији. Шта вам је тада, на самом почетку у раду на телевизији било најтеже и постоји ли и данас, после много искуства, неки изазов са којим се суочавате у раду пред камерама?
– Тада сам била јако млада и у почетку је било најтеже постићи природност, нарочито ако те обуку у нешто што не личи на тебе, па те нашминкају као некога ко ниси ти, па те заведе помисао да треба да се удвараш публици да би те волела. Срећом, та фаза је била неподношљива па је кратко и трајала. Врло брзо сам пронашла формат који ми је савршено одговарао и од тада су све муке нестале као руком однете. Мени је мој посао и даље изазов, да је другачије - мењала бих нешто. Сваки пут када смишљам нову тему - то је изазов... да ли је добра, како да је обрадим, шта су права питања, ко би ми на њих дао праве одговоре, како да извучем из разговора оно што желим, а да то не буде на силу, итд... прегршт је изазова свакога дана изнова.
Рекли сте својевремено да доследност значи и храброст. Када вам је у каријери, али и у приватном животу, било најтеже да останете доследни себи?
– У каријери то и није тако тешко јер нема уплива снажних емоција. Ту сам секла релативно лако када сам видела да ћу издати саму себе. Најтеже је остати доследан када вам емоције помуте разум и када вагате је ли остати доследан себи заправо себичлук (ако говоримо о партнеру нпр)... они који вечито атакују на моју доследност су моја деца, али то су слатке „издаје себе”, то је оно што нам та безрезервна љубав пружа - ампутира нам его и допушта да често померамо личне границе тамо где смо се заклињали себи да нећемо никад... док нисмо имали децу.
Захвалност је надјачала све друге осећаје недаћа
Колико је тешко, посебно у кожи мајке четворо деце, да истрајете у две професије које често траже компромис или су неретко „чекачке”, како је то својевремено описала ваша колегиница Снежана Савић?
– Немам тачну реч. Тешко је, али не желим да се жалим, јер ово је био мој сан и остварила сам га. Захвалност је надјачала све друге осећаје недаћа... Улога мајке ми је важна толико да ми ни једно одрицање није тешко пало. Баш из тог разлога, ево, већ годинама избегавам сетове, снимање филмова и серија који подразумевају дуготрајно одсуствовање из куће. Баш зато сам се определила за формат ТВ емисије, дневне, да могу да се вратим кући кад и друге маме и радим све што је мојој деци потребно, и за позориште, које ми узме неколико вечери месечно, али кад се представа заврши - легнем поред своје деце и ујутру их водим у школу. Кад порасту, верујем, надокнадићу све или нећу и није ни битно јер њихово здраво одрастање је за мене категорија без конкуренције.
Да ли постоји нешто у глуми што вас враћа себи, што вам даје простор да дишете другачије него пред камерама телевизије?
– Заправо ми се чини да је другачије - пред камерама сам стопроцентна ја, без маски. Глума ми отвара тај чудесан универзум игре, ту могу своје биће да подарим неком другом, да се изместим из својих ципела у неке друге, да се препустим и предам неком доживљају који је готово религијски и чудесан на толико начина. Али, у праву сте, то је као кад отпутујете из свог града или земље па се зажелите и кад се вратите назад, кући, себи - другачије дишете.
Владимир Бијелић
