ДНЕВНИК У ЗАСАВИЦИ Нема лепшег дома од овог крај Саве (ФОТО)
Многи су чули за Специјални резерват природе „Засавица” који носи назив по селу ком припада. Односно – селима.
Засавици 1 и Засавици 2. И док су та два насеља до пре века била једно место, међусобном неслогом су подељена и од тада влада потпуни мир у том северном делу Мачве крај Саве. (А нарочито је мирно између две жуте табле, где им се налази заједничко православно гробље.)
Него... Ове недеље смо на мапи уболи Засавицу 1 и најпре њој, као старијем месту, дали шансу да нам се представи. Широке улице (свега две), уредно покошени травњаци и неговане крошње разног дрвећа, уређене куће, мир, свежина... то су први утисци, али и свеопшти, које смо стекли током нашег скромног боравка од неколико сати.
– Засавица је фина за живот, лепо је вратити се у њу кад је човек далеко – прича заменик председника Савета МЗ Засавица Даница Павловић, која у Београду живи још откако је уписала средњу школу. – Увек ми недостаје моје село. Тренутно имамо само 750 становника, мало смо место и лепо се слажемо, пре свега. То је јако битна ствар, да има и даље љубави између људи.
Неговање породичних вредности предуслов за срећан живот
У породичном филму „Домаћинства Чикић”, чију режију потписује власник Слободан Чикић, главне улоге тумаче бројни чланови те породице: тата Живанко, мама Танкосава, жена Александра, син Александар, стрина Даринка, стриц Александар, брат Милан, снајка Далиборка, синовица Аница и синовац Лазар. Споредне улоге су пак припале шљивовици, јабуци, бресквици, сиру, меду, погачи, казану, крави Лоли, вепру Драгом и петлу Горану. Инспирисан истинитим догађајима, „филм” вас враћа у 2003. годину, када је домаћинство регистровано, а с намером да постане обавезно стајалиште туристима, али и домаћим путницима намерницима којима је Засавица идеално место за одмор.
И тек кад вас угосте, по старим српским обичајима, са све погачом, сољу и ракијом, схватате да у филму породице Чикић нема шале. Али то не значи да нема ни шеге...
– Удала сам се, а нисам имала ни 18 година – присећа се Танкосава Тана Чикић, рођена Засавичанка, бунтовница од ране младости. – Ево, већ смо 46 година у браку ја и Жика. Не кајем се, сад ми је лепо. Мада, увек ми је било лепо, слагали смо се и није нам могао нико ништа. Он је био упоран, а ја млада.
Од луде младости до породичног царства требало је много, али се некако стигло за трен ока.
– Немамо ни данас нешто велико, али смо задовољни. Срећа је кад направиш породицу и видиш да си децу створио у праве људе, да не мораш да се постидиш, е онда си успео у животу! Нама ово није бизнис, већ посао, јер нема овде на брзину великог новца, мада мора доста да се ради – вели Тана, док Жика само прихвата и около извршава задатке, па нама постаје јасно која је тајна тако дуге и успешне везе.
Макар из Танкосавиног угла...
– Да ли сте знали да је најдужа робија у Југославији била 40 година, а онда те пусте да идеш кући – пита нас Жика, жалећи се како њега нико за то није обавестио на време. – Коме сад да се жалим? Одмах траже 50 евра за искуцаних десет речи...
Узели су се за Нову годину, и како Тана каже, тад ју је „деда” извео на дочек и више никад! Мада, руку на срце, од судбоносног „да”, сваки дан им је Нова година! А кад се не зафркавају, онда раде пуном паром и то 369 дана у години!
– На пролеће смо имали 1.800 деце за две недеље, све су то ђачке екскурзије – прича Танкосава. – А ноћења смо за сада исто толико остварили... Мада, има и оних који само дођу на ручак, или праве свадбицу, крштење, правимо ко шта жели. Једино не питам шта ће ко да једе, већ кувам по своме. Скоро су нам били неки гости и један ми тражио пљеску. Не може! Сад ћу ја теби пљеску правити, имаш је на сваком ћошку...
Од туриста долазе им са свих страна Европе.
– Сад нам долази 50 Словенаца, а ми ћемо им показати српску православну славу, имаће ручак и све по реду – прича Жика, а нама није јасно која ће сад слава... – Ма, као да јесте! Нема везе која је, измислићемо неку!
А заправо, Чикићима је мало потребно да би били весељаци и прави домаћини, док су породична окупљања и даље срж њиховог опстанка и нешто што се труде да негују више од доброг хумора.
О гостопримљивој атмосфери говори и податак да у Засавици 1 више нема кућа на продају.
– То нам је јако драго, јер треба да нас буде што више. Мислим да томе доприноси чињеница да наша Месна заједница није лења, хоћемо да радимо. Омогућавамо својим мештанима модернији и боље услове за живот, све прилагођавамо омладини, јер се све више враћају у Засавицу. Имамо све боље услове живота на селу, све нам је домаће, нема загађења, имамо велики пашњак који је простран, природне извори воде... У протеклом периоду смо улагали у сеоске путеве, реконструисали смо школу, месну заједницу, цркву, озелењавамо село, посадили смо 150 садница кинеске трешње и имамо у плану да све улице тако додатно озеленимо. Мештани супер реагују, хоће да помогну, заливају – прича наша млада саговорница, која је у Савет МЗ Засавица 1 ушла кад је имала 18 година, освојивши само седам гласова мање од председника Савета Слободана Чикића.
За Савом још од преисторије
Како је село стасавало крај реке Саве, илити – за Савом – тако је и настало име, логично, Засавица. Интернет је поприлично штур када је у питању историјат овог места, те смо успели да ишчачкамо податак да је неки вид насеља на том подручју постојао и у преисторији. Када је реч о нешто новијој, уз Саву се живело и у 11. веку, док је Засавица била главно упориште српске одбране после пада Лознице 1813. године. Црква је у селу подигнута 1837. године, док она која и данас постоји – посвећена Светој Тројици – ове године обележава 125 година. Основна школа сазидана је крајем 19. века.
Евидентно је да им за реализацију сваке идеје највише помаже Град Сремска Митровица, због чега сваки проблем решавају очас посла и то по најсавременијим стандардима. Тако је у плану да наредне године гасну мрежу прикључе на главни вод, као и да крену у решавању канализације.
– Задовољна сам какво нам је стање, зато радо и трчим кући – каже Даница Павловић. – За наредни период нам је у плану да довршимо амбуланту, урадимо још једно дечје игралиште и отворимо још једну продавницу у селу.
Леа Радловачки
Моју Засавицу не може ништа да замени
Фудбалски клуб „Слога” једина је спортска активност која у Засавици 1 постоји, али уз повремене стагнације, као што је то случај и од овог лета. Премда су врхунски опремљени – са свлачионицама, купатилима, просторијама, белом техником, травом која има квалитетну дренажу и без корова – тереном ових дана нема ко да трчи... И како то обично бива у мањим срединама, разноразни изговори „душу су дали” за тренерове уши...
– Пред почетак првенства сви хоће да играју, на папиру имам 23 играча, али кад одемо на утакмицу, буде их 15, па на следећој девет, па осам, онда се ја у 53. години скидам и браним на утакмици да не бисмо плаћали казне – прича Далибор Настић, председник клуба, тренер, косач траве... – Шишам траву, а не знам коме је шишам. Осећај је страшан кад се сетим како је све изгледало кад сам ја био млад. Тада нису постојали изговори да се не иде на утакмицу.
Међутим, последњих месеци, уместо да коси и фудбалски терен, Настић се заједно са својим сином Александром, иначе дипломираним економистом, бави пољопривредом, односно ратарством и сточарством.
– Тренутно држимо 50 грла товних јунади и бикова сименталске расе, а пре 15 година смо почели са девет грла. У међувремену смо кренули и да ратаримо, прво на наших шест хектара, а сада смо дошли да у закуп узимамо још 26 – прича наш саговорник.
Током 15 година купили су сву неопходну механизацију, што преко кредита, што уз субвенције.
– Кад на крају године подвучеш црту, ако је нула, одлично је, само да није минус. Тако смо радили увек и успели смо. Ове године смо имали много среће јер смо, пре ових огромних врућина, добили 50 литара кише по квадрату, а усеви су нам већ били у изузетном стању и тако смо извукли неки просек. Фалио нам је Свети Илија, да је одрадио свој део посла, био бих пресрећан, овако смо по хтектару извукли око шест тона кукуруза, толико и пшенице, а и сунцокрет ме је изненадио, било је око три и нешто тоне по хектару – вели Настић.
А када га питате зашто никад није напустио Засавицу, тек ту следи још какав одговор!
– Моју Засавицу? Испричаћу вам и све ће вам бити јасно... Син је био мали, ишли смо на море, аутобусом. Срећа. Кад смо стигли, не вреди, вуче ме кућа, вуче ме моја Засавица. Кажем жени, да смо дошли аутом, окренуо бих се и вратио кући! Не може моју Засавицу да замени ни Аустрија, ни Немачка, ни Француска, Шпанија, не постоји место на свету где бих радије био – закључује Далибор Настић, озареног лица испуњеног љубављу према своме родном селу.
