Biciklom kroz Vojvodinu: Begeč, Banoštor, Susek i Lug
Od kako je pre nešto više od godinu dana produžena biciklistička staza od Kamenjara preko Futoga do Begeča, mnogi Novosađani na dva točka često potegnu u ovom pravcu ali malo njih odluči da skelom kod Brašine čarde pređe Dunav i otisne se u pravcu sremskih uzbrdica.
Pre skretanja ka Braši, odlučio sam da navratim u Begeč, idilično bačko selo koje su prema predanju naselili seljaci, bežeći od „zuluma proklete Jerine”, žene despota Đurđa Brankovića, za vreme gradnje Smederevske tvrđave. Begeč je tako dobio ime - po bežanju tj. „begačima” (ljudima koji su bežali).
U centru je lepa pravoslavna crkva iz 1838. godine a tu je i spomenik partizanima iz Drugog svetskog rata i u mahovinu obrastao kameni arteški bunar iz kojeg teče hladna pijaća voda tokom cele godine. Osvežio sam se na česmi i krenuo u pravcu Dunava. Skela kod Brašine čarde za razliku od one nizvodno koja saobraća između Futoga i Beočina i ide na puni sat - nema tačan „vozni red”. Kada se napuni mala drvena platforma na koju mogu da stanu tri do četiri automobila i desetak pešaka i biciklista - skeleyija kreće u pravcu Banoštora na sremskoj strani Dunava. Dok se odvajamo od kopna Bačke, posmatram dva traktora koji u dunavskoj vodi u „rotirajućoj korpi” izmišljenoj specijalno za ovu namenu u Begeču - peru mladi krompir i šargarepu. Kažu da se u Begeču godišnje proizvede više šargarepe nego u ostatku zemlje. Pored nas na skeli je i kombi sa molerima, Slovacima iz sela Lug koji preko dana rade širom Bačke a uveče se skelom vraćaju u Srem, u svoje idlično selo koje je i nama danas jedno od odredišta.
Skela mili uz obalu i sa druge strane reke promalja se neogotička nemačka crkva čije pročelje gleda u Dunav. Ruševine neogotičke crkve Sv. Rudolfa iz 1914. uz dozvolu Vatikana od Srijemske biskupije na 99 godina zakupio je Gordan Bašić, vlasnik Fruškogorskih vinograda čija se vinarija nalazi iza crkve, sa namerom da tu otvori Centar za izučavanje vinske kulture.
Penjemo se strmim seoskim ulicama ka pravoslavnoj crkvi posvećenoj Svetom Georgiju iz čije se porte pruža jedan od najlepših pogleda u ovom delu Srema.
Spuštamo niz ulicu u kojoj se nižu idilične panonske kuće i idemo u pravcu Koruške, vikend-naselja između Banoštora i komšijskog Suseka. Za ljubitelje autentičnih ribljih čardi - preporučujem „Čardu Koruška”, na samoj obali reke. Preko puta se na dunavskoj adi nalazi prelepa peščana plaža do koje će vas lokalni ribari za simboličnu cenu odbaciti ako su slobodni, raspoloženi i u našem slučaju - trezni. Onima koji vole nešto luksuznije objekte - dopašće se restoran „Atos” sa fantastičnim pogledom koji nizvodno doseže tačno da banoštorske „crkve na bregu”.
Po putu sa dosta uspona i nizbrdica, ali i znatno manje saobraćaja nego deonica Beočin - Sremska Kamenica, stižemo u Susek. Ovo mesto spada u najstarija sela, jer se pominje još u 1. veku naše ere kada je imao i svoje utvrđenje i zvao se Cornacum. Sledeći podatak o Suseku je tek iz 14. veka kada je ovde još postojala tvrđava.
Za ovo selo postoje podaci još iz 1869, kada je imalo 2.127 stanovnika. Godine, 1885. Susek je pripadao Erdevičkom izbornom srezu sa 966 stanovnika. Taj broj se povećavao svake godine, tako da je 1921. imao 3.501 žitelja. Za vreme Drugog svetskog rata broj stanovnika je drastično opao, zbog masovnog učešća Susečana u redovima partizana. Posle rata broj stanovnika se ustalio na brojci od 1.400 ljudi. Popis iz 2011. kaže da ih je tada bilo 996, a starac ispred prodavnice u kojoj smo kupili vodu naslanja se na štaku i odmahuje glavom: „Svaka druga kuća je prazna ili se čak srušila!”. Veli da im je „bar malo svanulo” kada je Dušan Bajatović kupio vikendicu u selu pa je pomogao jednom broju meštana da nađu posao u Novom Sadu.
Mladi bogoslov ulazi za nama u prelepu crkvu Sv. Arhangela Gavrila i objašnjava nam da je raskošni ikonostas 1779. godine naslikao Teodor Kračun, jedan od najznačajnijih srpskih baroknih slikara 18. veka. Top u seoskom parku odmah uz školu gleda ka Iloku. „Važno je da je okrenut u pravu stranu!”, polu u šali, polu ozbiljno kaže mi penzionisani profesor istorije, Crnogorac poreklom.
Umesto uz Dunav ka Neštinu i hrvatskoj granici, u Suseku skrećemo u pravcu juga ka selu Lug. Ovo mesto posle kojeg dalje nema puta, na samom kraju Opštine Beočin, osnovali su 1902. Slovaci iz Gložana i Bačkog Petrovca koji su godinama dolazili tokom leta da krče šume na grofovskom imanju. Nikle su kuće od drveta i čerpića, najčešće ofarbane u plavo, kao u nekom selu Štrumfova. I ostali su tu da žive. Žikica Milošević ih je u knjizi „Izgubljeni u ravnici” (iz koje delove u feljtonu u „Dnevniku” čitamo ovih dana) - nazvao „sremskim Kanađanima”.
Slovaci i danas čine 96 odsto stanovništva. Iako je mogućnost dobijanja slovačkog EU pasoša dosta mladih odvela u državu iz koje su se u 18. veku doselili u Vojvodinu, čini se da je selo dosta vitalno i živahno, deca se igraju ispred kuće i po dvorištima, škola i školsko dvorište su živopisno ofarbani, tu su i dva kontejnera za klasifikaciju smeća, donacija EU. Pored odmah su i Evangelička crkva i sala Doma kulture u kojem je poslednji koncert još u februaru održao „Garavi sokak”.
Osvežili smo se vodom na uređenom izvoru u centru sela i krenuli nazad na javi sanjajući pečenu ribu koju ćemo uz obalu Dunava pojesti u Čardi Koruška. Tog letnjeg dana na temperaturi od preko 35 stepeni - od Novog Sada do Luga i nazad popio sam tačno deset litara vode.
Robert Čoban
