PRIČE IZ MUZEJA VOJVODINE Plaćalo se i porcelanom

Numizmatička zbirka Muzeja Vojvodine u Novom Sadu poseduje neobičnu kolekciju od 14 primeraka novčića od porcelana iz različitog perioda, a među najzanimljivijima je medalja Fridriha Šilera izdata povodom godišnjice njegove smrti, jedan primerak iz doba vladavine Ferdinanda drugog (1578-1637), kao i primerak koji je izdao grad Ulm (Nemačka). Ostali novac je iz perioda između 1921. i 1922. godine, a koje su izdali gradovi koji su za to imali posebnu dozvolu Ministarstva finasija Nemačke. Najverovatnije da su porcelanski novac u Vojvodinu donele Švabe, koji su tada živeli na novoj teritoriji naše države, a on je ubrzo zapao za oko kolekcionarima. Novčići od porcelana iz Muzeja Vojvodine su otkupljeni 1960. godine od rimokatoličkog sveštenika Ištvana Švarca iz Novog Bečeja, koji je bio jedan od vodećih kolekcionara između dva svetska rata.

Kako objašnjava viša kustoskinja i istoričarka u Muzeju Vojvodine Snežana Dobrić bankari, numizmatičari i kolekcionari ističu da je novac najpre platežno sredstvo ali govori o kulturi i umetnosti naroda i nosilac je nacionalnog pisma i jezika. Porcelan se u Evropi počeo proizvoditi u 18. veku, u Saksoniji, a tehnologiju proizvodnje otkrio je Johan Fridrih Betger, dok se već dvadesetih godina 19. veka počeo izdavati i novac od tog materijala. Porcelanski novčići najčešće su bili u obliku kruga, ovala, romba, leptira, cveta, zastave ili lista, s motivima životinja – ptice, ribe, insekata (najčešće leptiri), predmeta za svakodnevnu upotrebu (zastave, lepeze) i portreti poznatih ličnosti i bili su veličine od 10 do 40 milimetar. Među prvim proizvođačima porcelana u Evropi bila je fabrika u Vusteru u Engleskoj, koja izdala novčiće od 10 šilinga.

- Zbog ekonomske krize koja je nastupila posle Prvog svetskog rata u Evropi je došlo do hiperinflacije, koju su države pokušale rešiti izdavanjem pomoćnog novca po ugledu na kineski i tajlandski porcelanski novac koji je uglavnom korišćen u igrama na sreću – pojašnjava Snežana Dobrić. - Posleratna inflacija pogodila je sve evropske države, a posebno Nemačku, pošto je vlada Vajmarske republike trošila četiri puta više sredstava nego što je dobijala od poreza. Nemačka marka doživela je vratolomni pad 1923. godine, tako da je vredela manje nego hartija na kojoj je štampana, pa je na primer u novembru 1923. godine jedan dolar po najnižem kursu vredeo 4,2 milijarde maraka.

S tržišta su prvo nestale zlatne kovanice od deset i 20 maraka, zatim srebrne, pa čak i one od nikla i bakra. Kako kaže naša sagovornica Nemačka Rajh banka je nastavila da izdaje metalni novac od cinka i gvožđa, ali i papirne novčanice.

- Papirne pomoćne novčanice nisu bile dobro rešenje, jer su se usled lošeg kvaliteta hartije brzo habale – kaže Snežana Dobrić. - S obzirom na to da ekonomski problemi nisu rešavani, Ministarstvu finansija Nemačke je 1919. i 1920. godine upućen zvanični predlog za izradu pomoćnog novca od porcelana na teritoriji čitave države. On je potekao iz jedne od najstarijih fabrika porcelana „Majsen“, odnosno njenog direktora Maksa Adolfa Pfajfera. Dizajn novčića od 10, 20 i 50 pfeniga i 1, 2, 3 i 5 maraka, predložio je Paul Berner. Njegova ideja je bila da na novčićima budu grb, baklja, most ili životinje. Veličina porcelanskih novčića bila je ista kao metalnog novca, a osmislili su ga vajar i slikar Emil Paul Berner, koji je radio u „Majsenu“ i graver iz Drezdena Fridrih Hernlajn, koji je radio za državnu kovnicu u Frajburgu. Ta fabrika izdavala je novčiće uz dozvolu države, a na njima je uvek bio prepoznatljiv znak majsenskog porcelana – ukršteni mačevi.

        Silvia Kovač