ПРИЧЕ ИЗ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ Плаћало се и порцеланом

Нумизматичка збирка Музеја Војводине у Новом Саду поседује необичну колекцију од 14 примерака новчића од порцелана из различитог периода, а међу најзанимљивијима је медаља Фридриха Шилера издата поводом годишњице његове смрти, један примерак из доба владавине Фердинанда другог (1578-1637), као и примерак који је издао град Улм (Немачка). Остали новац је из периода између 1921. и 1922. године, а које су издали градови који су за то имали посебну дозволу Министарства финасија Немачке. Највероватније да су порцелански новац у Војводину донеле Швабе, који су тада живели на новој територији наше државе, а он је убрзо запао за око колекционарима. Новчићи од порцелана из Музеја Војводине су откупљени 1960. године од римокатоличког свештеника Иштвана Шварца из Новог Бечеја, који је био један од водећих колекционара између два светска рата.

Како објашњава виша кустоскиња и историчарка у Музеју Војводине Снежана Добрић банкари, нумизматичари и колекционари истичу да је новац најпре платежно средство али говори о култури и уметности народа и носилац је националног писма и језика. Порцелан се у Европи почео производити у 18. веку, у Саксонији, а технологију производње открио је Јохан Фридрих Бетгер, док се већ двадесетих година 19. века почео издавати и новац од тог материјала. Порцелански новчићи најчешће су били у облику круга, овала, ромба, лептира, цвета, заставе или листа, с мотивима животиња – птице, рибе, инсеката (најчешће лептири), предмета за свакодневну употребу (заставе, лепезе) и портрети познатих личности и били су величине од 10 до 40 милиметар. Међу првим произвођачима порцелана у Европи била је фабрика у Вустеру у Енглеској, која издала новчиће од 10 шилинга.

- Због економске кризе која је наступила после Првог светског рата у Европи је дошло до хиперинфлације, коју су државе покушале решити издавањем помоћног новца по угледу на кинески и тајландски порцелански новац који је углавном коришћен у играма на срећу – појашњава Снежана Добрић. - Послератна инфлација погодила је све европске државе, а посебно Немачку, пошто је влада Вајмарске републике трошила четири пута више средстава него што је добијала од пореза. Немачка марка доживела је вратоломни пад 1923. године, тако да је вредела мање него хартија на којој је штампана, па је на пример у новембру 1923. године један долар по најнижем курсу вредео 4,2 милијарде марака.

С тржишта су прво нестале златне кованице од десет и 20 марака, затим сребрне, па чак и оне од никла и бакра. Како каже наша саговорница Немачка Рајх банка је наставила да издаје метални новац од цинка и гвожђа, али и папирне новчанице.

- Папирне помоћне новчанице нису биле добро решење, јер су се услед лошег квалитета хартије брзо хабале – каже Снежана Добрић. - С обзиром на то да економски проблеми нису решавани, Министарству финансија Немачке је 1919. и 1920. године упућен званични предлог за израду помоћног новца од порцелана на територији читаве државе. Он је потекао из једне од најстаријих фабрика порцелана „Мајсен“, односно њеног директора Макса Адолфа Пфајфера. Дизајн новчића од 10, 20 и 50 пфенига и 1, 2, 3 и 5 марака, предложио је Паул Бернер. Његова идеја је била да на новчићима буду грб, бакља, мост или животиње. Величина порцеланских новчића била је иста као металног новца, а осмислили су га вајар и сликар Емил Паул Бернер, који је радио у „Мајсену“ и гравер из Дрездена Фридрих Хернлајн, који је радио за државну ковницу у Фрајбургу. Та фабрика издавала је новчиће уз дозволу државе, а на њима је увек био препознатљив знак мајсенског порцелана – укрштени мачеви.

        Силвиа Ковач