Lemeška banja u Svetozaru Miletiću nekada je bilo veoma popularno izletište i lečilište
Banja u Vojvodini, njenom severnom i zapadnom delu, ima, ali, uprkos najavljivanim ogromnim budžetskim parama, neki kažu i „uloženim”, u kojekakve projekte proširenja, rekonstrukcije i druge pokušaje reanimacije banjsko-lečilišnog turizma, one nisu odmakle od socrealističkih mastodonata koji sve teže ispunjavaju i onu zvaničnu, a najmanje tržišno isplativu funkciju, zdravstvenu.
Tako banju „Junaković”, svojevremeno sagrađenu na razmeđu Apatina i Prigrevice, posećuje ogroman broj ovdašnjih stanovnika, ali je i danas prati nepotvrđena legenda da njena termalna voda leči i sterilitet u žena, kao i ona da su nikada pouzdano prebrojani milioni evra protraćeni na nikada okončanu dogradnju spa i velnes centra.
U daleko starijoj, ali i daleko manjoj banji Bezdan, pouzdanog leka mogu naći isključivo pacijenti somborske Opšte bolnice „Dr Radivoj Simonović” ili drugi bolesnici s uputima republičkog Fonda za zdravstveno osiguranje, što znači da u Bezdanu za pravi turizam ni nema mesta. U statusu Odeljenja za rehabilitaciju i fizikalnu terapiju somborske bolnice, sa svojih 98 bolesničkih ležaja, gotovo dve decenije je u permanentnom stanju rekonstrukcije, a niko pouzadno ne zna koliko je novca iz raznih fondova i državnih kredita ulupano u njenu obnovu, mada se svaka dosadašnja vlast pohvalila milionima namenjenim radovima bez kraja i konca.
Bivalo je pre Drugog svetskog rata i neposredno nakon njega banja i više – u okolini Sombora su radile još dve, jer je možda tadašnja vlastela i buržoazija odlazila u Karlove Vari i Baden Baden, ali su zato pripadnici srednje klase, pa i nižih slojeva, osim one u Čonoplji, pronalazili leka svojoj kostobolji i u banji u Svetozaru Miletiću, selu koje njegovi žitelji, ali i stanovnici Sombora, i danas zovu Lemeš, po starostavnom nazivu „Nemeš Militič”, lečilištu koje je danas ni bleda uspomena na neko bolje vreme.
Žitelji naselja potomaka sitnog habzburškog plemstva su po otkriću podzemne žile kojom kuca vodotok kvalitetom i lekovitošću istovetan onom u čuvenoj mađarskoj banji Harkanj, rešili da iskoriste tu blagodat. Korišćenje termalnih izvora u organizovanom obliku je započelo još u drugoj polovini 19. veka, pa se kao Lemeška banja pominje prvi put 1888, ali tek 1928. Lemešani su prionuli na ozbiljniji posao izgradnje prave banje pa, angažujući somborskog zidarskog preduzimača Miju Štrangarića, po ugledu na palićku Veliku terasu, podižu centralnu zgradu, čiji sadašnji avetinjski kostur podseća na slavne dane, svlačionice, zida se ciglom i otvoreni bazen, iz kojeg danas klasaju trska i šaš, a ceo kompleks od 20 hektara se pretvara u pravu botaničku baštu, arboretum. Banja raspolaže u to vreme sa čak 14 betonskih kada, delom za terapije lekovitim blatom, restoranom i velikom terasom, što je i rezultiralo velikim brojem posetilaca u narednim godinama i decenijama.
Za razliku od čonopljanske, ratna i poratna vremena nisu preterano naškodila Lemeškoj banji, pa ceo kompleks i nacionalizaciju doživljava bez nekih većih poremećaja u radu. Hronike beleže i cene s početka pedesetih godina prošlog veka, kada za kupanje u otvorenom bazenu odrasli moraju da izdvoje deset dinara, a deca upola manje. Bolesnici, a njih je dnevno i više od 70, za blagodat lečenja reumatizma, išijasa i drugih kostoboljnih i kožnih bolesti moraju da izdvoje 24 dinara ne bi li se balneoterapiji prepustili u banjskim kadama.
Ali, ne lezi vraže, 16. avgusta 1961. seoska povesnica notira do tad nezabeleženo olujno nevreme, koje tačno u pola četiri po podne, za svega 12 minuta, razara ne samo banju već i veliki deo sela. Oluja je sve banjske pomoćne zgrade razorila, glavna zgrada je oštećena do neupotrebljivosti, terasa netragom nestala... Narednih godina ništa nije urađeno da bi se banja obnovila, a pošto je jenjavalo interesovanje posetilaca sa strane, kopnila je i volja samih Lemešana da koriste samo spoljni bazen ili da se delimično obnovljeni restoran uzima u povremeni zakup, ceo kompleks je konačno zakatančen 1972, a da ironija bude veća, gotovo deset godina nakon toga završena je izgradnja velikog otvorenog bazena koji nikad nije dobio dozvolu za rad.
Od to doba, gotovo da se ništa nije dešavalo na obodu Svetozara Miletića, da bi se konačno pre dve godine somborska lokalna samouprava uključila u jedan od prekograničnih EU projekata s Mađarskom, zahvaljujući kojem su ne samo definitivno razrešeni svi imovinskopravni odnosi s Republičkim ministarstvom poljoprivrede, čime je ceo kompleks prešao u vlasništvo Grada Sombora, već je i naučno potvrđena blagotvornost i lekovitost podzemnih voda kojima bi se punili banjski bazeni, pa se samo čeka privatni investitor spreman da „igra na sigurno” i vrati nekadašnju slavu Lemeške banje.
Milić Miljenović
